Budimpešta: NI NA NEBU NI NA ZEMLJI

 

Pre nego što sam krenula na ovo putovanje, na staroj ladici u podrumu našla sam debeli plavi atlas iz „Titovog doba“ ili, ti, „iz doba Jure“. To me je, u stvari, i podstaklo da razmislim  o jednoj paraleli, koja neraskidivo povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost. Kada sam spakovala kofer, narednog jutra pohitala sam na železničku stanicu, ne bi li propustila ovo putovanje svojim omiljenim prevoznim sredstvom. Već na samoj stanici sam doživela prijatno iznenađenje. Zgodni kondukter u teget uniformi bio je vrlo učtiv, pa mi je pored crvene ruže, dao i popust na kartu od 50%. Tih dana su „Železnice Srbije“ promovisale svoje pruge na vrlo zanimljiv način. Tako da je moje putovanje „u pola cene“ krenulo kroz ravnicu kuglova, tamburica i Lala, pa sve do najsevernije tačke Srbije. Zapravo, tu se voz i zaustavio, zbog graničnog prelaza. „U Subotici je uvek ovako tiho“, komentarisala je žena iz kabine, a ja sam osetila tu pesmu mira koju je slao Dunav. Čekajući da voz krene, onako, bez cilja gledala sam kroz prozor koji mi je pružao neverovatan prizor na zalazak sunca. Čula sam priče da ovde mrak čeka i da sa sobom nosi neverovatne tajne mirise. Hoću da kažem da ovde, čak ni oni koji nisu gurmani, ne mogu ostati imuni na razne začine i ukuse, jer je prosto nemoguće odoleti  ovakvoj sredini gde je vekovima gajen kult ishrane. Mirisi crvene paprike, i slatke i ljute, u kojima su testa, u raznim varijantama, a posebno rezanci jedan od glavniji razloga što sam odmah po izlasku iz voza, pohitala ka prvom restoranu. Mada, nisam se brzo snašla, jer stanica Keleti i nije tako mala. No, anyway, iako sam bila gladna kao vuk, bilo mi je ugodno pri samoj pomisli na to da sam koračala ulicama dunavske lepotice. Osećala sam se kao ni na nebu ni na zemlji. Polako sam hodala Béke trgom i nisam osetila Balkanski duh. Ovaj klasični srednjeevropski grad je odisao sasvim drugačije od onog, na šta smo mi navilki. Čak i jezik nema ničeg dodirnog sa srpskim. Iako se svuda okolo čuje taj nefamilijarni i nepopularni jezik, ipak ovde vlada romantična atmosfera, koja ovom gradu daje pariski status među istočnoevropskim zemljama.

Zauzimajući obe obale Dunava, spajanjem Budima i Obude na desnoj strani sa Peštom na levoj strani plave reke, Budimpešta je postala jedan grad. Kraljicu Dunava odlikuju kultura i tragovi burne istorije koja osvaja i zavodi. Ovo se oseća u reci istorijskih zgrada, mostova i elegantnih bulevara okruženih prelepim drvoredima. To je evidentno u neo-gotskoj zgradi Parlamenta, kafićima duž šetališta na obalama reke i mađarskoj kuhinji, koncertima klasike i mađarskoj folk muzici, kaldrmisanim ulicama i senovitim parkovima… ili bolje rečeno nisam znala odakle da počnem sa razgledanjem, jer me je skroz zaslepilo svetlo ovog velelepnog grada. Kada sam se smestila u hotelski apartman 128 u mirnom, zelenom ambijentu 13-tog Distrikta, krenula sam… Glavne znamenitosti i gradjevine (Parlament, ostrvo Margit, Lančani most i most Eržbet, bazilika Svetog Stefana, brojni muzeji, pozorišta, kao i vrhunske prodavnicame, udobni restorani i kafići) su samo nekoliko minuta vožnje udaljeni od mog hotela. Takođe, Budimpešta je čuvena po svojim mostovima kojih ima čak 9. Najpoznatiji i ujedno najprometniji su most Margit, Lančani most i most Eržbet. Pored toga, nezaobilazne tačke ovog obilaska su Ribarski bastioni, koji se nalaze na vrhu Budimske tvrđave i Trg heroja koji je smešten na kraju Andrassi Avenije, jedne od najvažnijih ulica Budimpešte.

Mnogo toga bih imala šta da ispričam o ovim znamenitostima, da mi pažnju nije privukao veliki bilbord u samom centru grada. Na velikom belom platnu pisalo je „Veliki cirkus se nastavlja“. Atrakcija koja mi je bila potrebna da upotpunim ovaj nezaboravni doživljaj je upravo bila na putu zagrevanja. Usput sam srela svog starog prijatelja Ištvana koji mi se pridružio i pomogao da dođem do svog cilja, koji se nalazio 20km severno od Budimpešte. Tih dana je kružila priča gradom, da se prošlogodišnji pobednik Grand Prix-a Mađarske, Mark Veber, vratio da odbrani pobedu, dok su drugi došli da osvete poraz. Još od ’86 ovde kruži najbrži cirkus na svetu i zaustavlja se na stazi Hungaroring. Od tada svake godine krajem jula odzvanjaju zvuci bolida, poput malih mušica. Zapravo, ova trkačka staza je postala prvo mesto iza „gvozdene zavese“ gde je počela da se održava Velika nagrada Formule 1. Priča je krenula iz želje Bernija Eklstona, vlasnika Formule 1, da ima jednu trku u SSSR-u. Po preporuci jednog prijatelja, Mađara, on je izabrao Budimpeštu. Plan je u početku bio da se napravi ulična trka, slična stazi u Monaku, na Nepligetu – Budimpeštanskom najvećem parku. Međutim, tadašnja vlada je odlučila da staza bude van grada blizu glavnog autoputa. Sve je bilo gotovo za osam meseci. Njena dužina iznosi 4. 381 metar i spada u kategoriju najbrže završenih staza u Formuli 1.

Za vreme održavanja Mađarskog Grad Prix-ja može biti izuzetno toplo, s toga najbolje je poneti kremu za sunčanje, kako ne bi izgoreli na suncu, kao ja. Čak i na Ištvanov nagovor, odbila sam da mažem masnu kremu po vrućini, iako sam kasnije saznala da u okviru Hungaroringa postoji i vodeni park, sa mnogobrojnim toboganima i fontanama. By the way, uzbudljivo je videti vozače i VIP ličnosti sa male udaljenosti, čak i po najvećoj vrućini? Zato Ištvan i ja imamo jedan mali savet za vas !

Kako se ne bi provlačili kroz gradsku gužvu, opet kao ja, vozači i ostale poznate face iz sveta Formule 1 na stazu Hungaroring odlaze helikopterom. I uvek polaze sa istog mesta. Na severnom kraju Ujpesti Alsórakpart (ulica direktno pored Dunava, na Peštanskoj strani), mali beli helikopteri poleću i sleću nekoliko puta dnevno tokom vikenda kada se održava trka. Ovo je jedinstvena prilika za ljubitelje čitavog „cirkusa“ F1 da vide omiljene vozače sa udaljenosti manje od 10m.

A kada bi se staza rotirala levo ili posmatrala u ogledalu, njen oblik bi podsećao na izobličenu verziju Velike Mađarske… i onda prosto biste se osećali kao da lebdite u vazduhu, ni na nebu ni na zemlji. Još kada biste na kraju zaigrali (savet za devojke) sa temperamentnim riđokosim Mađarom, pa u toku igre izgubili cipelicu, opet kao ja, osećanje bi bilo ravno kao da ste u bajci „Pepeljuga“. Hoću reći da svaka skrivena fantazija može biti otkrivena u tim Čardaš nogama. ..

Üdvözöljük az Magyar!!!

©Anee

Advertisements

3 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s