KONAČNO – PRVI ESEJ ANE BERBAKOV

Esej SVAKO IMA SVOJU ŠOLJU ČAJA konačno je ugledao svetlost dana. Objavljen je 22. maja 2013. u časopisu za umetnost i kulturu življenja AVANT ART MAGAZINU

Ovo je samo prvi deo.

Svako ima svoju šolju čaja, ili jedan pogled na krimi roman, prvi deo

  Piše: Ana Berbakov Anee

„Da glasovi koje je grupa na stepenicama čula kako se svađaju“, reče on, „nisu bili glasovi onih žena, potpuno je dokazano svedočenjem. To odstranjuje od nas svaku sumnju o pitanju da li je stara gospođa mogla prvo da ubije ćerku, a zatim da izvrši samoubistvo. Ja govorim o ovoj pretpostavci uglavnom za ljubav metoda, jer snaga gospođe Le Epanej bila bi potpuno nedovoljna za to da ugura leš svoje kćeri u dimnjak onako kao što je pronađen; priroda rana na njenom sopstvenom telu potpuno isključuje misao o samoubistvu. Ubistvo je, dakle, izvršio neko treći; a glasovi tih osoba bili su oni koje su ljudi čuli kako se svađaju. Dozvoli mi sad da ti skrenem pažnju ne na celo svedočenje u vezi sa tim glasovima, nego na ono što je neobično u tom svedočenju. Da li si primetio išta neobično u njemu?

E. A. Po – UBISTVA U ULICI MORG

Edgar Alan Po, 1861.

Dakle, ubistvo je izvršio neko treći. Edgar Alan Po,iznevši ovu hipotezu u svojoj prvoj priči Ubistva u ulici Morg, 1841. godine, nije mogao da nasluti da će ga zauvek obeležiti kao začetnika i oca najpopularnijeg književnog žanra sadašnjice – kriminalistike. Inače, moraću odmah da napomenem, bez obzira na opštu popularnost koji ovaj žanr uživa među čitaocima, detektivski romani su potcenjeni u akademskim krugovima. Ozbiljni kritičari ih nazivaju trivijalnim otpadom, ali sami romani prevazilaze granice neshvaćenih postrojenja i odstupaju od svake kritičarske reakcije ili napada na ovaj žanr. Prema tome, sasvim je nebitno osvrtati se na tuđa mišljenja iz razloga što svakoima pravo na svoju šolju čaja – kao i ovom slučaju, gde će se ljubitelji kriminalistike uhvatiti baš za onu u kojoj plivaju nepoznati sastojci.

Godinom začeća ovog žanra smatra se 1841. Njegov otac, Edgar Alan Po je bio miljenik tinejdžera. kasnije darkera i svih koji su se pronalazili u tome. Po je bio majstor logičke dedukcije, teških scena, napetosti i neočekivanih obrta. Pričom Ubistva u ulici Morg stavio je pečat na tadašnju književnu scenu i polako ušao u domove. Njegova priča obeležila mi je zimu 2010. godine kada sam kod uličnog prodavca kupila knjigu Krimi priče u izdanju Otvorene knjige. Isprva, nisam znala o čemu se radi, ali kada sam obrnula korice ove impozantne knjige susrela sam se sa doajenima književne kriminalistike XIX veka. Već na prvoj strani omirisala sam Čehovljeve Švedske šibice, oslušnula Hofmanov puls Peskara, rešila Kolinsovu misteriju Ubistva Zebedija, ušla u Konan Dojlov Izgubljeni voz, prisustvovala Dikensonovom Suđenju za ubistvo, posadila cveće u Čestertonovom Tajnom vrtu, sklopila Valasovu Slagalicu zablude, oprala tanjire u Servantesovoj Slavnoj sudoperi, igrala sa Ljermontovim Fatalistom, jahala Tvenovog Belog slona, sve dok me nije obavila Le KeovaPurpurna smrt, a onda sam stala i odmorila se kraj Arnimovog Dobrog Kaspara i lepe Anice To je bila neviđeno dobra avantura. Uf! Pravo putovanje kroz XIX vek sa cilindričnim šeširom na glavi.

Dok sam čitala, bolje reći, gutala, svaku od njih, imala sam osećaj kao da sam se projektovala na mesto zločina. I zaista, veoma sam se lepo družila sa svim tim genijalnim detektivskim umovima. A kada mi je sat pokazao ponoć i vreme za polazak, morala sam zakoračiti u XX vek, vek svetlosti, revolucije i slobode – ljubitelji Agate Kristi će se složiti sa ovom konstatacijom, ali ne i pristalice Artura Konana Dojla.

Sukob i razlike? 

Šerlok Holms, Strand Magazin, 1891. godine, autor Sidni Padžet

Ono što je najzanimljive kod ljubitelja ovog žanra je da se oni, u stvari, dele na dva tabora ili perioda – period Konana Dojla i period Agate. Konandojlovci smatraju da je Agata bleda kopija romana o Šerloku Holmsu, Kristijevci to opovrguju. Ova dva tabora čine ljubitelji napomenutih pisaca i stoje na relaciji kaona primer dva fudbalska tima (Zvezda i Parizan). Ali, uprkos njihovoj različitosti obe književne detektivike upotpunju kompletan literarni milje ove žanrovske književnosti.

Razlika između njih je i više nego očigledna. Evo, primera: dok Agata stavlja akcenat na pronalaženje zločinca u moru osumnjičenjih, koristeći realne probleme u intelektualnoj aritmetici, Konan Dojl nas usmerava na svog junaka  Šerloka Holmsa i njegove genijalne metode, kao i na njegovog najboljeg pijatelja doktora Votsona. U poređenju Holmsa i Poaroa, kao glavnih likova, a mogla bih reći i odraza ova dva pisca, Šerlok Holms je bio daleko izgrađeniji i ležerniji od Herkula Poaroa, dok je mali brka delimično bio asocijalan tip i utegnut. Kritičari kažu da je Holms prototip asocijalnosti, te da on misli više o problemima nego o ljudima, pridaje važnost ljudskoj svesti o samim sebima i uvek se vraća na početak i na uzroke ne osvrćući se na posledice. Šerlok, mudrica, intelektualni Bog u malom mozgu, u igri izazova i raznovrsnosti. On ne mari za tuđa mišljenja i uopšte za ljude, jer smatra da su prosečni.

Sherlock Holmes, NYC 1900

Šerlok je razmetljiv, hedonista, i uvek ga zamišljam u beloj košulji i zavrnutih rukava da leži na fotelji, dok se njegova krv meša izvesnom dozom heroina. Poaro je, pak, drukčiji, nekako uštogljeniji. Samim tim što je predstavljen kao Belginajac u Engleskoj, zatvoreniji je – ipak strancu nije lako u tuđini. Herkul se kreće samo u visokom staležu, na prijemima na kojima se iz kristalnih čaša ispija vino određenog  kvaliteta. Njemu je zločin zanimanje, tj. proučavanje fenomena treće vrste. Misteriju i rešavanje ove slagalice doživljava kao poziv i u njemu ne traži nikakve izazove. On se jednostavno povlači iz sveta, kada otkrije zlo. Poaro je principijalan čovek, ima stavove i njegova najveća sreća se ogleda upravo u tome kada ih i potvrdi. Ekscentričan je, ali u granicama društvene prihvatljivosti. Takođe, neskroman je u pogledu samosvesnosti svog brilijantnog uma.  Poaro se razlikuje od drugih da bi se razlikovao, dok se Šerlokova različitost ocrtava u razlici drukčijeg. Razlika između ove dvojice je veoma očigledna, ali i neuporediva, i smatram da je svako poređenje ili dodeljivanje titule boljeg detektiva neumesno izražavanje nepoštovanja prema obojici.

Kao što rekoh, Konan Dojl-Šerlok, Kristi-Poaro, odraz su piščevih duša, svesti i nadsvesti. Možda je Šerlok majstor intelektualne igre upravo zato što je Konan Dojl rođen u znaku Blizanaca, dok je Herkul kralj analitike i proučavanja misterije baš upravo takav zbog horoskopske Device Agate Kristi. Nije za potčinjavanje, jer ima istine u zvezdama, iako mnogi ne veruju u astrologiju – Blizanci vole nadmudrivanje i avanturu, Device analitičnost i čistoću.

Artur Konan Dojl je rođen polovinom XIX veka, 1859. godine u Edinburgu. Umro je u periodu kada je Agata zaposela tron najčitanijeg krimi pisca, 1930. Nema sumnje da je mala Agata skupila osnovu detektivike od starijeg kolege ser Artura, ali nesumnjivo je da se njihovi putevi razilaze u nastanku Misterije u Stajlsu (1920). Izražavam duboko poštovanje prema ser Konanu Dojlu, i ne bih da zvučim previše pristrasno ili ženski pošto ću reći da je meni bliskija Agatina literarna šolja čaja od svih napomenutih pisaca do sada u ovom tekstu.

Dejvid Sačet kao Herkul Poaro, junak romana Agate Kristi, © ITV

Agata Kristi

Dakle, Agata Kristi. Agatin ušpinovani whodunit (for Who [has] done it?), ušpinovani sam upotrebila zbog dodatka u čaju, ju je doveo na tron Kraljice krimića –Queen of Crime. Nekako sa njom je i otpočeo zlatni i ujedno najplodniji period kriminalistike –The gold time of Crime. To je period između dva svetska rata, koji je ovaj specifičan žanr popularizovao na svetskoj razmeri. Agata, kao dete imućnih roditelja, farmaceut po zanimanju, mogla je sigurno u mladosti samo da sanja o svemu ovome, a možda čak i ne sluteći, bez nade, da će postaviti nove standarde u književnosti. Njeno rođenje 15. septembra 1890. može se smatrati i nazvati velikim preporodom i krunisanjem jednog od najvećih literarnih umova koji je svet imao. Kažem to s pravom, jer postoji podatak koji potvrđuje ovu činjenicu, a to je da su Agatine knjige toliko čitane i popularne u svetu da je prevazišla čak i Šekspira, po broju jezika na koje je prevedena, tako da se ona brojem svojih dela svakako smešta u sam vrh svetske knjizevnosti kao najproduktivniji pisac svih vremena. Jedino su Kuran i Biblija prodavaniji od njenih dela. Sa popularizacijom knjige Deset malih crnaca Agata je time dokazala da je najveća. Razni stručnjaci su širom sveta vršili ankete zbog čega su Agatina dela najprodavanija. Odgovor je bio jednostavan – zbog izuzetno nenapadnog i laganog uvlačenja u priču, finog zapleta u izvesnoj dubini lakoće misterije protkanoj engleskom intelektualnošću i otmenošću. Agata je napisala 79 knjiga, od toga 66 kriminalističkih romana i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Pisala je i pod pseudonimom Meri Vestmakot, napravila je nekoliko vrsnih detektiva od kojih se izdvajaju Poaro i Mis Marpl, njena drama Mišolovka imala je 20.000 izvođenja. Agata Kristi  umrla je 12. januara 1976. i ostala upamćena po najboljem detektivskom umu. Ona je apsolutno najbolja, majstor zapleta i raspleta u kome treba upotrebiti mozak. Zbog toga je neprevaziđena krajica zločina u literaturi, koja s pravom nosi titulu Njenog visočanstva.

U svom stvaralačkom periodu Agata je nailazila na izvesne poteškoće, a ponajviše u nezvaničnom takmičenju sa kraljem whodunita, američkim piscem, Džonom Dikson Karom. Ovog fenomenalnog pisca često upoređuju sa princom paradoksa Žilbertom Keitom Čestertonom, koji svakako pripada generaciji zlatnog doba.

Nastaviće se…

Ana Berbakov Anee

Preuzeto sa sajta: http://www.avantartmagazin.com/krimi-roman-1/

 

_________________________________________________________________

26.5. 2013. g. izašao je i drugi deo eseja o krimićima

Detektivske priče su kao porok, ili jedan pogled na krimi roman, drugi deo

 Piše: Ana Berbakov Anee

U periodu zlatnog doba krimi romana, kod nas je Crnjanski pokušao da pokrene talas detektivske fikcije. Pisao pod pseudonimom Harold Džonson i 1921. objavio delo Podzemni klub. Ali, nažalost, iako je knjiga imala sve elemente konandojlovske mirođije, nažalost nije bila prihvaćena kod domaće publike. Problem koji su tada imali srpski čitaoci je u mišljenju. Iako su se kod nas oduvek čitali strani krimi pisci, u našem narodu je vladalo mišljenje da ovo podneblje nije dovoljno egzotično i pogodno za ovaj žanr ili je jednostavno jedan od uslova upravo razvoj građanske klase. Skeptici, pak danas postavljaju pitanje da li uopšte postoji dovoljno sposoban pisac koji će napraviti fin osmišljen krimić? Kao mladi pisac, trudim se da dokažem suprotno, kao i moje kolege kojih ima sve više. Ali, dok dođemo do toga, napravićemo još jedan osvrt.

Taj osvrt se zove Rejmond Čendler, gospodin iz Čikaga, koji će imati bitan uticaj na razvoj moderne kriminalističke literature. Svoju karijeru otpočeo je pisanjem pretparačke literature (pulp fiction). Prva priča objavljena mu  je 1933. u časopisu Crna maska. Iako su Agata i Čendler bili savremenici, njihova proza se u svemu razlikuje. Dok je Agata u svojim delima isticala otmenost, englesku intelektualnost ali i uštogljenost, Čendlerov tečan stil je pomalo grublji – on je zapravo bio začetnik novog podžanrovskog stila, hardbojld (tvrdo kuvana jaja). Njegova originalnost se ogledala u oštrim i lirskim poređenjima.

Citati:

Činilo se da minuti prolaze na vrhovima prstiju, s prstom na ustima,

ili

Svetlo me prikovalo za zid kao zgnječenu muvu.

Najpoznatiji lik je bio Filip Marlu i nije bio grubijan, u onom smislu. Čak ponekad je bio sentimentalan čovek, pomalo asocijalan, bez puno prijatelja, studiozan pogotovo kada su u pitanju šahovske partije, kao i pasionirani slušalac klasike. Naizgled, običan ali i neobičan, posebno kada odbije novac od klijenta samo zato što nije zadovoljan ako etički nije dobro odrađen posao. Rad Čandlera na scenarijima i adaptaciji njegovih romana značajno je uticao na razvoj i kvalitet američkog film noar (crni film) ili u francuskoj poznat kao black noar, tj. popularni crno-beli krimi filmovi pedesetih i šezdesetih godina.  Koliko je značajan ovaj pisac govori i to da postoji trg Rejmond Čendler  kao kulturno istorijski spomenik. Trg se nalazi na raskrsnici bulevara Kauenga i Holivud, gde se nalazi kancelarija Filipa Marloua u Čendlerovim romanima. Čendler je takođe i dobitnik najprestižnije nagrade u okviru žanrovske književnosti Edgar.

Georges Simenon

Ako bih period posle Drugog svetskog rata nazvala simenonovskim, onda bi za to svakako bio zaslužan Simenon,  Žorž Simenon. Žorž Simeon je jedan od najboljih zapadnoevropskih pripovedača 20. veka. Belgijanac francuskog porekla svetsku slavu postigao je u detektivskim romanima u kojima je umesto akcije dominiralo dočaravanje atmosfere i psihološka analiza likova. Glavnina cele priče se zasnivala na pitanju što je ubio, a s tim se podupire pitanje ko je ubio. Jednostavno za njegovog detektiva Megrea bila je bitnija igra mačke i miša od pariskih pločnika do arizonske pustinje, gde svako nosi pečat sopstvene društvene pripadnosti. Megre, sa spomenutom dvojicom – Holmsom i Poaroom, čini sveto trojstvo detektivskog romana. Njegov najverni fan je bioMilan Nikolić, pionir jugoslovenske kriminalistike.

O Milanu Nikoliću bih mogla da govorim danima. Rođen u Osijeku 20. juna 1924. godine. Kao što rekoh, bio je jedan od pionira jugoslovenske književne kriminalistike, a najveću popularnost uživao je krajem 50-tih i početkom 60-tih dvadesetog veka. Njegova dela prodata su u tiražu preko 700.000 primeraka. Pisao je krimiće, vesterne, ali i naučno fantastične priče, od kojih mu je najpoznatija Zovem Jupiter… Beležite. Prvi roman mu je bio Prsten s ružom, koji je poslao sarajevskoj Džepnoj knjizi, specijalizovan za tzv. lako štivo, pod pseudonimom Malin, ali ga je na nagovor izdavača, ipak objavio pod punim imenom i prezimenom 1957. godine. Junaci njegovih dela su naši ljudi – Jugosloveni, novinar Miki i inspektor Malin. Radnja njegovih priča se uglavnom odvijala na primorju Hrvatske, ponekad i u Zagrebu, Sarajevu i drugim glavnim gradovima bivše Jugoslavije. Na primer, radnja romana Ulica večnog vetra dešava se u Beogradu. Ovo delo pored krimi zapleta, poseduje i horor elemente. Iako je hrvatski pisac, sva svoja dela napisao je na ekavici na zahtev beogradskih i sarajevskih izdavača. Uticaj na njega imao je Žorž Simenon, pa mu  je zato i svojevremeno pisao. U prvim delima vidi se da mu je uzor bila i Agata Kristi. Učestvovao je u antifašističkom pokretu, a po okončanju Drugog svetskog rata radio je u obaveštajnoj službi. Svoje će špijunske dane kasnije pretočiti u literaturu, koju će zdušno gutati brojni obožavaoci. Kritičari njegovog vremena su ga ocenjivali kao osrednjeg pisca, pa se zbog toga i nije snašao u akademskim vodama, dok je uspeh postigao u takozvanoj trivijalnoj književnosti.

Milan Nikolić

Pored Milana Nikolića, kod nas se spominju iMilan Milošević alias Lun kralj ponoći,Gradimir Paščanović alias detektiv Hejzi,Živorad Mihajlović Šilja, Pavao Pavličić,Marija Jurić Zagorka, i u novijem dobu Zoran Popović (po čijem delu Stršljen je snimljen i istoimeni film), Mirjana Đurđević, Verica Vinsent Kol, Veroslav Rančić, Mirjana Novaković i moja malenkost. Ako sam nekog izostavila neka ne zameri.

U drugoj polovini XX veka dolazi do masovne ekranizacije detektivskih romana, što, naravno, doprinosi još većoj popularnosti ovog žanra na svetskoj razmeri. Širenjem kriminalističkog talasa, rađaju se i novi podžanrovi, ali i žanr trilera (thriller) koji je srodan kriminalistici, a ipak zaseban.  Danas je to najširi žanr koji obuhvata film, književnost i televiziju. Triler karakterišu dinamika, neprestana akcija i vešti junaci koji moraju osujetiti planove moćnijih i bolje opremljenih zlikovaca. Često se koriste književna sredstva kao što su napetost, skretanje pažnje i napeti završeci. Ali da ne bi odstupali od žanrovskih standarda pravila mora da se poštuju – što su pravila zahtevnija, to je zanimljivije. To je u stvari, igra maške i miša u kojoj je okupirana pažnja čitaoca. U igri su glavni detektivi, od kojih je svaki od njih poseban na svoj način – lik detektiva je odraz pisca.

Suština krimi priče nije prikaz zločina, već odbrana nevinosti. 

Pronaći krivca, fakat, i nije toliko bitno koliko je od važnije značaja odbraniti nevinu dušu, nečije stradanje. Potraga za tim nema vremenskog ograničenja. Glavni likovi, zajedno sa čitaocem, upuštaju se u avanturu potrage gde se sva pažnja usredsređuje na pronalaženje dokaza, raščlanjavanjem složenih elemenata na jednostavnije, povezivanje činjenica, mogućnost promišljanja, predviđanja, razotkrivanju prošlosti, ispitivanja same žrtve, motiva, alibija drugih likova. Takođe tu spada i udruživanje pojedinih likova protiv nekog drugog ili sa nekim. Zaplet je sastavljen od više mikrozapleta i ne postoji interes u smislu novca, tj. da detektivu nije primarni smisao novac već spoznaja. Na početku svakog mikrozapleta sledi početak nove igre, u kojoj glavni lik dolazi do pogrešnih zaključaka na osnovu premisa, a to je u stvari i cilj pisca –  da čitaocu skrene pažnju na pogrešnu stranu.

Detektiv megre

Krimi priče nisu morbidne, detektivi nisu grubijani, oni fini nisu uvek nevini… hm, ovde se jednostavno radi o umetnosti zločina… 

Realizacija zločina se stavlja u tačno određeno vreme i mesto. Sam pisac mora povezati sve detalje, kao i činjenicu da se ubistvo ne može predvideti. To je faktor preokreta. Nije bitan sam čin ubistva, koliko je bitna sama scenografija, opisni detalj na primer prostorije u kojoj je ubijena žrtva, izvršena krađa itd… Isto kao kod zapleta, može i rasplet postaviti tako da čitaocu bude i prijatno i napeto. Cilj pisca je da zainteresuje čitaoca da pronađe krivca pre detektiva.

Krimi priče su najprivlačniji književni rod jer zadovoljavaju iskonsku žudnju čitaoca za izazovom, saznanjem, mitom, avanturom, neizvesnošću, uzbuđenjem, tajanstvenošću, neponovljivim doživljajem, i to na način na koji nijedan drugi književni oblik ne uspeva. 

Rasplet zavisi od detektiva, npr. Poaro skuplja sve osumnjičene na jedno mesto i izgovara završni dijalog, Holms pak svira violinu, Bond juri zlikovca do zadnjeg atoma snage. Svi detektivi su entuzijasti. Istragu sprovode kroz određenu dozu šale i humora, tako da istraga postaje zabavna.

Što se tiče trilera, on obuhvata sledeće podžanrove, koji opet mogu obuhvatati elemente drugih žanrova: akcioni triler, triler katastrofe, eko-triler, erotski triler, horor triler, sudski triler, medicinski triler, politički triler, psihološki triler, špijunski triler, natprirodni triler, tehnološki triler.

Lun Kralj ponoći

Najpoznatiji pisci moderne kriminalistike ili trilera su legendarni Jan Fleming, kreator priča o najpoznatijem tajnom agentu Džejmsu Bondu, zatim Robert Ladlam, Sidni Šeldon, Džejms Paterson, Pjer Rej, Boris Akunjin, Aleksandra Marinjina, Harlan Koben, Amanda Kvik, Dženet Ivanović, Patriša Kornvel, Majkl Koneli, Džef Daver, Martin Kruz Smit, Dejvid Baldači i mnogi drugi, a kod nas Dejan Lučić, Vanja Bulić, Vuk Drašković, Borisav Pekić, Zoran Lj. Nikolić …

 Detektivske priče su kao porok, kad ih jednom pročitamo postanemo zavisni od njih. Ali, od ovog poroka se ne umire nego se živi. 

Dakle, krimići nisu samo smesa maštanja i zabave, nego i mesto na kome se može nešto i naučiti, ali istovremeno i uživati. Iz kriminalističkih priča možemo izvući pouku da zaplet ima rasplet, te da svako dobro pobeđuje svako zlo. Postoji šaljiva izreka koja već duže vreme kruži internetom, a koja kaže da su krimići kao krompirići, neophodan sastojak svakom kuvaru. Krimići se takođe mogu okarakterisati i kao skup informacija u kojima se nalaze najveće tajne i misterije ljudskog uma. Oni imaju za cilj da opuste i zabave čitaoca, kao i da mu omoguće privremeni beg iz surove realnosti.

Čitajte krimiće i zabavite se.

 Za kraj ono što bih mogla reći je da otvorite koricu prvog krimića na koji naletite i upustite se u nepoznati svet misteriozne avanture. Krimići su pogodni za letovanje, a dobri su i zimi u toploj sobi uz čaj i prigušeno svetlo. U stvari, dobri su u svakoj prilici, jer oplemenjuju um. Stoga, izaberite svoju šolju čaja i popijte je u slast. 

Ana Berbakov Anee

Preuzeto sa sajta: http://www.avantartmagazin.com/detektivske-price-su-kao-porok-ili-jedan-pogled-na-krimi-roman-drugi-deo/— са 

ČITAJTE KRIMIĆE I ZABAVLJAJTE SE

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s