PERPETUUM MOBILE

Stigla sam ranije nego što sam planirala. Na granici nije bilo gužve, samo par vozila ispred mene. Sedela sam u autu i čekala. Pucketala sam prstima u ritmu pesme “She is a lady”, dok su mi dlanovi bili naslonjeni na volan. Maštarila sam o predstojećoj zabavi koja me je čekala pri povratku sa puta. Imala sam više razloga za slavlje, a jedan od njih je bio baš upravo kraj mene. Pošto sam pobedila demona i prevarila anđela i provela skoro pola noći i deo jutra hraneći se isključivo mirisima Jadrana, prodrla sam u dimenziju nevidljivog sveta i stekla moć Ostvarivanja Nemogućeg – postala sam Nevidljiva. Od samog uzbuđenja pri toj pomisli znojili su mi se dlanovi. Bila sam srećna zbog svega što mi se izdešavalo u poslednjih nekoliko dana – od izlaska iz bezobličnog sveta u svet novih rađanja. Moja potraga za srećom se nije zasnivala u potrazi za materijalnim, iako se tako činilo, ja sam se samo skrivala od zla koje me je vrebalo. Možda me je Jupiter nagnao da uradim tako smelu stvar, kao što je ova…

…poslednju misao stapam pogledom na suvozačko mesto na kome leži šahovska kutija od palisandera za 32 elegantne figure od karpatskog javora, za 32 sreće koje su me čekale sa njim…

*

Usred gomile autobusa i putnika na drumu i toplote koja je kulminirala nebeskim svodom, jedan od carinika priđe mom autu.

“Gospodičina, molim Vašu putovnicu?” reče prosuvši ljubazan osmeh ispod tamne berete, koja mu je pokrivala polovinu čela. Nije bio loš, markantan tip, jakih crta lica i gustih obrva. Lep veliki mladež mu je krasio sredinu levog obraza, i to ga je činilo muževnijim.

“Zar sam već na redu? Pa, ispred mene ima još dva auta?” pitala sam zbunjeno, a krajičkom oka sam odmeravala.

“Danas imate sreće. Zbog prevelike gužve udvostručili smo broj službenika, kako bismo radili efikasnije, da putnici ne bi skapavali po ovoj vrućini…”, ispruži ruku. “Putovnicu, molim?” i odmereno zapovedi.

“Ah, da, da…” blago se nasmeših i iz kasete izvukoh dokument. “Izvolite”.

On uze putovnicu i bez reči okrenu prvu stranu,zatim dokument približi očima i duboko se zagleda u nj.

“Gospodičina, jeste li ovo Vi? Lara?” postavi pitanje kao grom iz vedra neba.

“Ka… ko, da li sam ja… pa naravno da sam ja”, zamucala sam. “Ko bi bio…”, efekat koji sam proizvela poslednjim rečima bio je iznenađujući. Na mladićevom licu ogledala su se različita osećanja koja su se neverovatnom brzinom smenjivala od zbunjenosti do neverice, i naposletku do sumnje. A krajnji rezultat je bilo novo pitanje – neočekivano:

“Oprostite, ali Vaša putovnica je neispravna. Istekla je prije dva mjeseca. Kako ste mislili da putujete?”

“Šta kažete!?” rekla sam neprijateljski, a onda sam se povukla poput školjke koja se zatvarala u oklop. “Pa, kako je istekao kada sam putovala sa njim? Prošla sam dve granice…” rekla sam molećivo, a u sebi sam prebirala misli. Hvatala me je jeza pri pomisli da se potkrala greška – mesec u pasošu se piše rimskim slovima, a pošto je sada bio jul (VII), onda su sigurno falile dve crte (II) iza broja pet (V). Pitala sam se, kako je mogao da pogreši. Zar meni?

“To se i ja pitam, kako ste prošli a da Vas kolege nisu vratile… čak ima i pečata?” Mladić je bio zbunjen, ali i ja. Međutim, poslednja reč je na mene ostavila pozitivan utisak. Nevidljivi osmeh mi se razlio s jednog na drugi kraj usana – pečat. Otisak na hartiji je bio tako uverljiv da se nije raspoznavao od originala, tj. da je kopija. U stvari, ceo dokument je bio original falsifikat. Da li sam mogla da budem srećna zbog veštih prstiju mog druga Maka, uprkos tome što je pogrešio u pisanju rimskih brojeva? Uprkos svemu, moj odgovor je bio DA.

“Hm?” zamrmljao je carinik dok mu se niz čelo spuštala znojnica. “Sačekajte da provjerim”, reče sumnjičavo i ode do kabine.

Prolazeći dokumentom kroz aparat, u meni je treperila neizvesnost i bojaznost da će me prepoznati. Treperila sam kao zvezda u Univerzumu, prva do Jupitera, koja čeka da se planeta zarotira ka Suncu i osvetli put. Bojaznost je dosezala do samog vrhunca kada sam zanjihala kukovima i izašla iz auta. Bila sam neviđeno nervozna. Stavila sam naočare za sunce i zapalila cigaretu. Ako sam u ovom trenutku čekanja bila neupotrebljiva u ovoj učmaloj sredini, Sunce nije mislilo tako. Ono je sijalo i dalje i baš ga je bilo briga da li neka plavuša čeka na granici i treperi kao zvezda. Ono je sijalo bojom života i bilo je srećno zbog toga.

Ispravila sam leđa i povukla haljinu na dole ne bi li malo produbila dekolte. I pored svega, pokušavala sam da prodrem u svoju bit. Namestila sam ogrlicu i privezak od smaragda stavila tačno na sredinu grudnog koša. Trudila sam se da ostanem pribrana i da se nadam da će me ove duge i preplanule noge voditi još svuda po svetu. A išlo mi se na Kopakabanu i u Rio. Htela sam da po pesku ispod palme volim svog čoveka i po suncu i po kiši i da uživam u sopstvenoj lenjosti i zarađenom radu i trudu, dok kraj mog uzglavlja leži kamen u boji sreće. Oteo mi se blagi osmeh pri samoj pomisli na to.

Carinik se upravo vraćao iz kabine, a za njim i njegov plavokosi kolega bez berete. Diši, diši, mislila sam u sebi, seti se da je sreća na tvojoj strani – Jupiter u konjukciji sa Venerom!

“Gospodičina”, reče mladić. “Ispričavam se na neprijatnosti, ali moram Vam saopštiti da imamo problem?”

“Problem?” trudila sam se da zvučim uverljivo.

“Nažalost Vaš ulazak u Republiku Hrvatsku nije obilježen, a to znači kao da niste ušli. Pritom Vam je putovnica istekla, a ipak u njoj imate pečat kao dokaz da ste prošli”. Odmeravala sam svaki njegov pokret, a onda sam se blago nagnula ka njemu i spustila naočare do vrha nosa.

“Ne sećam se koji je od Vaših kolega radio tog dana, ali dobro pamtim njegove reči?” rekoh zagonetno.

“Kakve riječi?” oglasi se plavokosi carinik.

“Da bi bilo bolje da imam pratioca, inače…” zastadoh.

“Inače?” upita markantni carinik sa beretom čiji glas beše šapat.

“Inače će me ukrasti mangupi, jer sam toliko lepa”. Carinik naspram mene je ćutao posmatrajući moje usne u boji lubenice – tako sočne i crvene. Gledao ih pomno kao da želi da ih pokusa. Gledao ih je, blago pomerajući desnu obrvu na gore.

Da li je to bila kletva, srećna kletva, urođeni seksipil koji je kuljao iz mene kao vulkanska lava, senzibilnost u očima, usnama, besprekorna lepota, dar boginje Venere, to poprsje, vitalnost ili, pak, možda sreća? Možda? A možda je mladić samo hteo da svoje usne spusti na moje i da svoj ogromni mladež prisloni uz moj puni obraz ili je možda hteo da pleše sa mnom na suncu, pa i da vodi ljubav tu na drumu, na haubi, da zavrne haljinu na gore i spusti svoje dlanove na moje užarene butine. Možda bi to i uradio samo da nije bio u uniformi. I dok je usnama ispisivao stihove pesme “She is a lady”, plavokosi kolega mu je odvraćao pažnju.

“Lara, imate li nešto za prijaviti?” iznenađeno je pitao i upro pogled na prednje sedište na kome su se nalazile šahovska kutija i torba.

“Nemam ništa”, odgovorih kratko.

“A šta Vam se nalazi u torbi?”

“Odeća, sandale, kozmetika i sredstva za ličnu higijenu i plažu”, odgovorih samouvereno.

“A šah? Gde se on uklapa u sve to?”

“Šah je poklon od prijateljice. Zabava za plažu”, uzvratih s osmehom.

“Šah je igra za inteligetne, a ja smatram da Vi to i jeste. Stoga, nadam se da ćete po ulasku u Vašu zemlju produžiti putovnicu”.

“Ah, da, svakako. To mi je prvo na umu”.

“I trebalo bi Vam biti. Nemojte dopustiti da Vam se ponovi krivi potez, jer… iako imate ljepu figuru, zapamtite da život nije šah”, reče s namerom da mi vrati dokument, ali se onda zaustavi i promrmlja tiho:

“I samo da znate, mogli bi Vas ukrasti mangupi. Pripazite se, ljepa Laro”. Vrativši mi pasoš, dade znak za dizanje rampe. Uzvratih mu s osmehom, pomalo zbunjeno, i bez reči uđoh u auto.

Životinje celog zodijaka i sve planete su mi se sjatile u krilo, u trenutku kada sam sela za volan. Klecala su mi kolena. Jedva sam pogodila ključ u bravu da pokrenem mašinu. Bila sam van sebe…

*

Lebdela sam na ničijoj zemlji, između dve granice, i odbrojavala minute. Pogledala sam u pasoš i videla potkradenu grešku – umesto jula, pasoš je bio validan do maja. Ali, s druge strane blago sam uzdahnula kada sam videla pečat sa današnjim datumom. Ipak je sve bilo u redu… tako mora i biti.

Na srpskoj granici nije bilo gužve. Nonšalantno sam predala pasoš šarmantnoj službenici, koja je u ušima nosila minđuše, upletenu kosu i rumenilo na obrazima. Izgledala je kao dete koje je izletelo iz školske klupe – znači, neiskusna. To neiskustvo je trebalo ići meni u korist. Službenica je prihvatila dokument i letimično ga pogledala, zatim je okrenula stranu, a onda se vratila na početak i zastala. Studirala ga je pomno i posle par trenutaka napravila blagu grimasu – a ja sam se osećala kao u lažnoj haljini sa velom na licu. Nisam se uzrujavala, već sam gledala na put koji se pružao preda mnom i koncentrisala se.

“Izvinite, gospođice Lara, ali Vama je pasoš neispravan?” reče službenica u nekom trenutku.

“Mo… molim? Kako neispravan, pa sada sam prošla granicu?”

“Pa, kako ste prošli?” pitala je zbunjeno.

“Prošla sam, kao i svi drugi koji se vraćaju sa mora!” rekoh neumoljivo.

“Da, vidim da imate pečat… sve je to u redu, ali Vama je pasoš istekao pre dva meseca?”

“Ju, kako istekao!? Pa ja sam s njim sve vreme putovala?” napravila sam začuđujuću grimasu i istakla lice nevinašceta – eto, i zbog toga sam mogla da budem srećna, zbog urođenog talenta za glumu. Možda je to i bio razlog da počnem da se bavim ovim poslom – alternativnom glumom.

“Sad mi ništa nije jasno…” zamucnula je mlada dama i slegla ramenima.

A onda kao grom iz vedra neba, oglasio se muški glas iza njenih leđa: “Ima li neki problem?”

“Ne, sve je u redu, kolega”, reče ona i utisnu pečat na drugoj strani. “Slušajte, i ja ću Vas pustiti. Kad ste prošli tri granice, prođite i četvrtu. Ali, obavezno produžite pasoš što pre”, zaključi blagonaklono i pruži mi dokument.

“Budite bez brige, odmah ću to uraditi”, uzvratih joj s osmehom i krenuh.

Par kilometara od granice nisam stala. Vozila sam neprekidno kao motor koji ne troši struju. Lebdela sam u plavom eteru i istovremeno proklinjala i hvalila svog prijatelja Maka. Da mi je bio bliže verovatno bi mi glas tutnjio kao ispod vulkana, a varnice bi bile gore od svake oluje. Prebledela sam kao Mesec.

U nekom trenutku, više se ne sećam ni kad, zastala sam kraj druma i izašla iz auta. Prvo sam se nadisala srpskog vazduha, ispunila grudi kiseonikom, a zatim i nikotinom. A onda sam uzela pasoš i zapalila ga. To malo brdo ličnih podataka sagorevalo je nezaustavljivo, kao i cigareta koju sam pušila. Pušim. Volim ukus cigarete, a volim i pucketanje vatre, taj plamen koji podseća na snagu, na volju, na bat slobodnih nogu, nogu koje će krenuti uskovitlanom stazom, čim se pepeo rastrese, krenuće poljem maka bez asfalta, neću ići autoputem, neću tamo, hoću divljinu da čujem jeku planina, zov divljih životinja, njihovo zavijanje, slatke sokove bilja, mirise koji se razležu dolinom, da osetim kapi julske kiše, te slatke kapi, vrelu krv šume – slobodu.

Jesam li ja mogla biti srećna?

Mogla sam!

Da li je možda moj recept za sreću bila spoznaja da to može da se uradi? Da postoji način za tako nešto?

Postoji?

O, izvini, Jupiteru, upravo sam se nečeg dosetila? Pa ti još ni ne znaš ko sam ja, ni gde se trenutno nalazim. Možda sam ja lopov, možda, ali to sad i nije bitno. Prvo moje ime nije Lara, ali, molim te, zovi me tako. Tako mi pristaje, tako se osećam najbolje. Lara. Tako se zvala moja baka. Možda je to moja sreća? Možda?

Ali šta je stvarno bio recept za moju sreću? Možda što imam lepe noge, vitak stas, zavodljive oči i što znam plesati, i što ću ići na Kopakabanu s njim. On. Možda je recept za sreću upravo taj što sve ovo pišem osobi koju volim? Možda?

Opasna si gospođice Lara!

“Lara” izgovorila sam to ime i ostavila ga da lebdi u vazduhu.

Bacila sam pikavac i nogom rastresla pepeo po putu. Nasmejala sam se slatko, a onda sam se povukla. Povukla sam se, jer nisam umela da objasnim razlog svoje sreće. Dobro, možda sam imala više sreće nego drugi, možda što sam bila viđena a nevidljiva ili što sam od nemogućeg načinila moguće i što sam prošla sve granice pomerajući ih za sobom? Možda?

Bila sam udubljena u misli, a onda sam dotakla šahovsku kutiju i nežno podigla kopču. Otvarala sam je polako pareći oči na crno-belim figuricama. Svi ti pijuni, topovi, lovci, kraljice, kraljevi su bili u mojoj službi. I svi oni su bili optočeni…

… uzimam prvu, okrećem zavrtanj sa donje strane i skidam ga. Gledam pomno i vratim kapak. Sklopim figuru i ostavim je na mesto. Zatvorim kutiju. I zaključujem u sebi to je to.

I šta je na kraju recept za moju sreću? Hm..? Razmišljam? Možda taj neodoljivi perpetuum mobile koji nosim u grudima ili šah-mat odrađen s guštom… taj šah optočen u bojama sreće i sjaju retkih dragulja od neprocenjive vrednosti –  32 u službi crno-belih i 33. kraj mog srca…

Pokrenuše se zvezde, pokrenuh se i ja.

 © Ana Berbakov Anee

Advertisements

4 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s