PUTOPIS OBJAVLJEN U KNJIZI „KORAK ISPISAN PEROM“

„In vino veritas“ … u vinu je istina

Vino, Wine, Κρασι, Vin, Gwin, şarap… na bilo kom jeziku, u vinu je istina…

Kao da je vreme stalo od kada je Teokrit glasno povikao „In vino veritas“. Sve se više činilo da su Rimljani na svojim proslavama počeli da se iživljavaju nad ovim napitkom od grožđa. Hedonizam je prevazilazio svaku granicu i polako prelazio u orgije. U moru vina i grožđa, kupale su se pijane i nečiste duše, koje su se samohvalisale iznad samih Bogova. Uvijen u crne odore, stajavši sa strane posmatrao je sve sa žaljenjem. Bio je besan na ovakvo iživljavanje.

„Da li je to sudbina?“, pitao se u sebi.

„Moram li da krenem odavde i da zaboravim, da pronađem novi dom“, još jedno pitanje u nizu pitanja.

Skupio je crni ogrtač i krenuo na put večnosti i zastao na tren da još jednom proživi svoju ličnu legendu. Kaže da mu je otac bio Vrhovni Bog, a majka najlepša princeza. Ali već od samog rođenja to neobično dete su pratili gnev i ljubomora – što od bogova što od smrtnika. Njegovo telo bivalo je rastrgnuto i uništavano, ali njegovo srce nikada niko nije dotakao. Iz svog srca Bahus bi vaskrsao i ponovo se rađao svaki put sve lepši.

Vođen impresivnom snagom svoje volje, božanskom energijom i neizbežnom lucidnošću, a takođe i umoran od neobuzdanog pira i stalnih lutanja po svetu odlučio je da se odmori u tom Kožetinu (stari naziv za Aleksandrovac), na dnu amfiteatra nekadašnjeg neogenog jezera, na njegovom zapadnom obodu. Meštani ovog malog i prirodno netaknutog mesta ugostili su ga vrlo lepo priredivši mu lepu gozbu od vruće veprovine, belog sira i domaćeg vina. Kako šećera u vinu nije bilo, zrna belog i crnog grožđa otvorile su Bahusovu ranjenu dušu i nimalo ironično počeo je da se smeje. Dorotej čuvar vinskih podruma i vinograda koji je sedeo pored njega gledao ga je sa strahom. Bahus, nalaktivši se na drveni stočić obrati mu se rečima:

“Starče, ti si dar od Boga i nisi slučajno postao čuvar ovog božanskog pića. Poštuješ li ti mene?”

Starac ga pogleda, ali sa manjom nevericom nego pre.

“Otkriću ti tajnu, ali moraš je čuvati”. Skinuvši sa sebe crni plašt otkri se u pravom licu. Vinska čaša u njegovim rukama poče da svetli.

“Od danas, pa zanavek, svoju dušu ostavljam ovde u Kožetinu i svim meštanima, kako bih vas oslobodio straha i nesigurnosti i naučio da uživanje nije privilegija, niti hir, već potreba nasušna svake duše”.

Od tada na prostoru ove Župe, grožđe časno zri, vina ima na pretek, a gde je vino tu je i ljubav. I na toj svečanoj gozbi koju su Kožetlani slavili njemu u čast, pozvali su i nju, tako prelepu i veličanstvenu, Veneru Boginju ljubavi, kako bi uveličala ovu feštu. Zato ćemo i mi iz istih razloga, dozvoliti da nas vodi kroz neopisiv svet hedonizma.

Sam Bog, glavom i bradom – BAHUS.

Prikaz antičkih bogova 1

Prikaz antičkih bogova

Bog vina je i dalje vladao ovom teritorijom, ali iz prikrajka. On je više želeo da budućim pokolenjima ostavi u amanet plodna vinogradarska polja, pa se tako nekoliko hiljada godina kasnije u snoviđenjima javio novom vladaru, županu Nemanji:

„Od davnina,

od pre vremena vina,

dođoh na ovo tlo,

na dno amfiteatra jezera neogenskog

i bacih seme.

Bacih seme koje proteče kroz vreme,

i ja poželeh da i ti budeš deo tog vremena.

Zato, dragi Nemanja,

Županu moj

Darivaj Manastiru Studenici,

Darivaj dušu, srce

I budi dobročinitelj,

Ktitor svog vremena,

Zaštitnik od bremena,

I voli okeaniju,

Kao drugu kuću svoju.

Ovaj se san Nemanji učini proročanskim, te učini onako kako mu Bog reče i Župi darivaše vinogradarska sela.

I tog, leta Gospodnjeg 1196. napisaše ktitorsku povelju kao božanski zakon kao amanet svakom narednom vladaru.

I knez Lazar je uživao u njoj, voleo je da dođe u Kožetin na Koznik da se odmori od državnih poslova. Jedino mu tu nisu navirale misli o Osmanlijama, jedino je tu bio u snovima tamjanike…

Na kupastom uzvišenju iznad reke Rasine videlo se sve. Knez je odatle pravio planove za srpsku Šampanju. Voleo je vetrove koji su nadirali sa zapadne strane, kako bi proroci rekli, iz Bordoa, daleke Francije. Lagano je duvao vetar, a u vazduhu se sejalo seme bojadisera, sovinjona, neoplante, šardonea, rizlinga… i sve je to bilo potrebno pripremiti.

Mesec je obasjavao Rasinu. Na srebrnoj mesečini nazirao se vrh kule. Lazar je šetao i udisao mirisni vazduh zrelog grožđa. Šetao je misleći kako bi bilo lepo da poživi u svojoj okeaniji, u toj oazi mira.

Pogledao je u zvezde.

Gledao ih je dugo.

Trebala mu je večernja doza tog beskonačnog niza.

Nalio je vino i gledao u sazvežđa. Pokušao je da ih izbroji. Osetio je žmarce. Kao mali bojao se mraka i imao je priviđanja raznorazna. Imao je priviđanja baš kao sada, i bojao se kao tada.

A on se rasprostrio po nebeskom carstvu. Smešio se u odori. Pio je i on. Lazar je trljao oči, jer nije mogao da poveruje u ono što se dešava, u ono što vidi. I pitao se da li to zaista vidi ili možda sanja.

„Drenča, Rudenica i Pleš neka budu tvoje postojbine… Ostavi im nešto…“, govorio je baršunastim glasom.

„Šta? Ko-me..“, Lazar je bio zbunjen, gutao je knedle od straha.

„U Mitrovo polje, neposredno u blizini planine Željin, idi. Idi i budi mu graditelj. Neka to bude volja tvoja, neka to bude drugim pokoljenjima za uživanje“, reče u dahu.

„Reku Rasinu na njenom izvorištu Željin darivaj potočnom pastrmkom, krkušom i klenom, neka bude bogato, neka se dobro jede…

Južno od Mitrovog polja prokopaj stazu do Vranje stene, biće ti potrebna…

Uredi polja u poljane, gaji ih već od sada…

Njihov broj će biti dvadeset i četiri, a može ih biti i više…

One će ti služiti za boravak vinograda tokom berbe…

One će biti impozantne arhitekture i ostavljaće nezaboravan utisak novim pokoljenjima“, nastavio je nakon pauze.

„U samom Kozniku, na sve četiri strane sveta, iskopaj po jedan bunar…

Ovu vodu ćeš dugo piti, jer ta će ti voda eliksir zdravlja…

A Koznik će ti biti glavna strateška tačka, vidljiva samo u području Župe…“, otpio je gutljaj vina.

„Okusi… ono malo mesto… kutak u Latkovcu… na zapadnom delu od sebe…

hodi tamo i sakrij sve autentično iz svog vremena…

Uradi to odmah dok ne bude kasno…

Odnesi od svega po jedno…

jednu stolicu, jedan sto, kašiku, viljušku, tanjir, bocu, vino, pehar, ćilim, prozor, čarapu, venac, tavu, klupu, šljivovicu, kajmak, med, sir, orah, oganj, duh svog vremena…

Odnesi i sakrij…

A kada dođe pravo vreme javi se u tom obliku…

Pribegni umetnosti i kulturi i dovedi sve umetnike sveta na jedno mesto…

Neka kozart bude centralna tačka svih zbivanja…

I neka ga čuvaju vitezovi reda Zmajeva…

A ovom zavičaju darivaj muzej, nek i stranci vide kako se nekad živelo…

Osnuj vinodeljsku školu…

I ne boj se, iz nje će poteći jedan genijalni um pun dobrote, zbog čega će ga i majka nazvati Dobrica…

I ne boj se, jer dok je Župe biće enologa, podrumara, vinara, voćara…

Biće i vina…

Biće uživanja…

Biće bića…

A i ti, sine moj, uživaj dok ti se okeanija smeši“, završi tiho i na tren nestade Lazaru iza oblaka. Lazar nasu još jednu čašu, pa još jednu dok ne iskapi celu buteljku. Na počinak ne ode, već ostade duboko u noć da napiše pismo čudnim jezikom kako mu izgovori sam bog.

Od tog doba ni Župa ne ode na počinak, ne ode i ne ide,

nego se iz veka u vek pretapa

U neka bela

U neka roza

U neka nova

U neka crna

Stara božanstva.

Autor: Ana Berbakov – Anee

©Anee

ja1

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s