4. DETEKTIVSKA PRIČA – Mistični zov Malvazije

MISTIČNI ZOV MALVAZIJE

 

Dan je utihnuo, sunce se sklonilo iza brda, ulice su opustele i osećao se čudan mir. Mesečina je obasjavala vrhove palmi koje su se njihale na laganom povetarcu. More je takođe bilo mirno i odsjaj zvezda komešao se u morskoj peni u sedefastim obrisima punim mistike. U vazduhu je bio zamamni miris maslinovog ulja koji je prodirao u sobe okolnih kamenih kućica. Komesar Laki nije mogao da spava – okretao se po krevetu, vrpoljio, znojio i mučio u sopstvenom košmaru. Nije mogao više – ustao je. Polako je prišao prozoru i sklonio zavesu tek toliko da može da pruži pogled ka obali. A na vidiku nije bilo ničeg osim varljive igre mesečine. I ništa mu nije bilo naročito čudno, sve dok nije spazio…
U staroj drvenoj kući na kraju plaže gorela je sijalica. Slutio je nešto čudno u njoj. Najednom je poželeo da ode tamo – tajanstveni zov ga je terao na to. Obukao je bele lanene pantalone i laganu košulju, navukao crne mokasine i obmotao kratku crvenu ešarpu oko vrata. Krenuo je. Pošto je i dalje bilo tiho i pusto, kamene uske izgledale su široko na mesečini. Laki je mrzeo ovakvu tišinu, podmuklu. U tim trenucima je znao da uspori, pa da ubrza korak – stara fora iz kaubojskih filmova obično je palila, ali ne i ovog puta!
U kuhinji drvene kućice začuo se krik.
Komesar je požurio i gotovo trkom uleteo je u nju. Prizor koji je zatekao ostavio ga je bez daha. Mlada, lepa gospa Beatris stajala je za šporetom i kuvala. Bila je spokojna, ili se barem tako činilo – sve dok Laki nije upao kao vihor.
„Zašto ste vrisnuli? Nešto se dogodilo?“ upitao je zbunjeno.
„Vrisnula… Nisam vrisnula. Zar je netko vrisnuo?“ prozborila je, začuđena.
„Čuo sam vrisak.“
„Ah, komesare, vi i vaša fantazija!“ kazala je ona i ljupko napućila usnice.logo LAKI (1)
„Pa… možda mi se samo učinilo… Ali, čuo sam krik!“
„Da to nije kriknuo vaš trbuh… od gladi?“
„M… mo… možda…“ odgovorio je nesigurno.
„Možda? Ali kad ste već tu, ostanite na večeri. Ne volim jesti sama“, rekla je s osmehom i prinela dve kristalne čaše i hladno belo vino iz frižidera.
„Večera? A šta to spremate?“ pribrao se i sada je zvučao radoznalo.
„Pour le dîner, nous avons des pâtes avec sauce blanche“, odgovorila je tiho i nastavila da meša fine tanke trake od testa u dubokoj metalnoj šerpi. Laki je nasuo vina, a božje kapljice soka od grožđa utopile su se u kristalnoj uvali. Prvih nekoliko sekundi posmatrao je to more od Malvazije, da bi ga potom zavrteo u čaši i omirisao. Miris je bio ugodno diskretan i osećao se mineralnim notama i u nozdrvama i na ustima – odisao je svežinom.
„Volite vino?“ sramežljivo ga je upitala gospa.
„Ne bih rekao da ga volim, pre da uživam u njemu“, odvratio je kratko, degustirajući taj trenutak kao pravi somelijer. Ovo je za njega bio trenutak braka vina i hrane koja se pripremala s pomnom pažnjom. Uzeo je gutljaj, ali ga nije progutao. Guštao je par sekundi, pa ga je tek onda pustio niz grlo. Zrela voćnost dinje, krušaka, bresaka i arome citrusa mešale su se sa ozbiljnijim začinskim notama petroleja, a to je značilo da su odlično bile izražene sortne vrline, zaokružene bogatim ekstratom. Laki je promuljao još jedan gutljaj po ustima pre nego što je dao konačnu ocenu.
„Hm, pitko, bogato i osvežavajuće vino!“ Glas mu je zvučao veoma zadovoljno.
„I nadahnuto, komesario! Kod Malvazije je najbitnije osjećati se kao u rajskom domu.“
„Da, veoma je očaravajuće!“
„Ne znam, jeste li znali, ali berba ove sorte grožđa i priprema ovog vina zbiva se samo u prestupnoj godini.“
„Zar? A zbog čega je tako?“
„Zbog vrimena koje je potribno za fermentaciju ovog čarobnog ostrvskog vina. Stoga, Poletti Malvaziju ne možete nać’ u dućanima nego isključivo u ovdašnjim vinskim kućama.“
„Ako je tako, onda se ono služi u specijalnim prilikama, zar ne?“ upitao ju je sa šarmantno radoznalim pogledom.
„Ili specijalnim gostima?“ odgovorila mu je stidljivo.
Komesar je raširio oči, istinski preneražen njenom ležernom iskrenošću. Nimalo postiđena, Beatris je i dalje spremala večeru. Završavala je preliv od morskih plodova u belom sosu. Gospina lepota je sasvim bila u skladu sa toplinom koja je zračila iz njenog tela. Velike smeđe lokne bile su joj svezane šnalom u pramen koji je nehajno padao preko levog ramena, a male pune usne su se neupadljivo isticale među rumenim obrazima. Beatris je bila mlada žena, istarsko-korzikanskog porekla, i ponosno je to isticala.
Gospa je posve mala i ljupka dama, krhkih ramena, pomislio je Laki. Za razliku od njegove korpulentne Melanije, Beatris je mogla stati u džep. Mislio je tako i prepuštao se mističnom zovu primorske tišine. Kao da je nazdravljao, uz te misli je otpio još jedan gutljaj ostrvskog vina. Pasta je zamirisala, a gospa Beatris je polako aranžirala tanjire. I dok su mirisali delovi škampa i naribani sirevi u maslinovom ulju sa svežim bosiljkom, odjednom se izdaleka začu veliki prasak. Udarac Lakija odbaci u stranu. Nad njim se nadvi tamna senka. On posegnu za kuhinjskim nožem koji mu je bio na dohvat ruke, ali bilo je prekasno. U glavi mu se vrtelo i gubio je dah. Zanjihao se i umalo nije izgubio svest na pola puta do poda, ali uspeo je nekako da ostane na nogama pridržavši se za sto. Oko njega su bili razbacani komadi razbijenih kuhinjskih elemenata. Prostorija je odjednom podsećala na mesto eksplozije – ali gospa Beatris je i dalje nepomično stajala za radnim delom i ređala sveže listove ukrasne salate i šeri paradajz. Ponašala se kao da se ništa nije desilo u prethodnih nekoliko sekundi. Laki je zbunjeno piljio u nju.
„Š-šta je ovo? Š-šta…?“ jedva je izustio. Pokušavao je da uspostavi ravnotežu, ali zgusnuti vazduh ga je davio. Metalni miris mu je zamaglio misli.
„Koji je ovo đavo? Gospo… Beatris…“ Dozivao ju je, zapomagao jedva čujno i bolno, a onda ga je odjednom ophrvala usamljenost koja ga je vraćala u daleku prošlost, usamljenost koja nije bila njegova. A ta gospa, dama koja je nepomično stajala za kuhinjskim stolom i ređala hranu, imala je izvrsnu intuiciju za mrtve snove. Ne okrećući se, uzela je flašu sa vinom koje više nije bilo slamnožute boje. Malvazija je pocrvenela neverovatnom žestinom. Vino je sada ličilo na krv. Gospa se okrenu i pljusnu mu u lice crvenu tečnost. Zakikota se. Sva zloba koja je bila skrivena u njoj izlazila je kroz njen smeh. Zla kob – zla ćud.
„Da li gospodin želi još vina?“ kazala je prepredeno. „Crvena Poletti Malvazija, baš kao u raju! Zar nisi to tražio? Pa, jesi, tražio si! Što se buniš!?“ igrala se rečima, vrtela ga snagom svoje hipnotičke moći.
„Ko… ko si ti?“ zavapio je od iznenadnog bola. Brisao se rukavom.
„Želiš li znati tko sam ja?“ Prišla mu je bliže. „Baš želiš?“ ponovila je pitanje, a onda ga malim oštrim noktima divljački zagrebala po obrazu, grudima i stomaku. Komesar je nastojao da se okrene u stranu i izbegne najgore, ali beštija ga je zgrabila. Pliće je disao i bol ga je pekao svuda po telu. Utroba mu se raspadala od njenog rovarenja po njoj. Nije mogao više da izdrži. Strgnuo je stolnjak, zateturao se i stropoštao na pod. Hteo je da se pridigne, ali gospa Beatris sede na njega. Zajaha ga kao pastuva. Njihala se u ritmu i prosipala vino po njemu. Igrala se kao nimfomanka, a onda odjednom prestala i komesaru sunula ostatak vina u usta.
„Gutaj ga, gutaj! To je tvoje vino, krv predaka tvojih!“ zakikotala se glasnije, a Laki je zadrhtao od hladnoće. Telo mu je bilo u grču.
„Golica li te to? Sviđa ti se? Želiš li oralno zadovoljstvo?“ šaptala mu je perverzne erotske reči. Komesaru je ovo bilo mučno, ali nakon nekoliko minuta, mučnina se polako pretopila u slast – nešto slatko i bolno prostrujilo mu je duž kičme. Odjednom nije mogao da se seti šta on uopšte traži tu. Hteo je pronađe suštinu svega, ali je samo nailazio na tamu, poraz, smrt, misteriju, prošlost, pretke. Batrgao se svom snagom koja mu je preostala, ali uzalud. Bio je bespomoćan u rukama gospe Beatris. Ona je palacala vrelim jezikom po njegovim maljavim grudima, stomaku, spuštala se niže ka njegovom udu. I dalje ga je grebala, kidala noktima, a on je stenjao od tih slatkih uboda. Komesar je bio zarobljen u sopstvenim eritrocitima.
„Ah, komesario, krv nije voda, zar ne? Vidiš li sada?“ zarežala je i još se više prepustila svom erotskom nagonu. Preznojavao se od njene vreline. Tad mu se pred očima zavrteše slike nepoznatih ljudi i sve poče da odjekuje. Bubne opne su ga bolele i u glavi mu je zujalo.
„Da l’ ti je lipo, komesario? Vidiš kako je nekoć bilo lipo? Vi komesari, bojnici, satnici ste oduvik bili moćni?“
„Mmm…“ Laki je buncao i ispuštao čudne krike.
„Ti znaš što ja želim? Želim osvetu!“ režala je kao tigrica. „Ovaj trenutak čekam još od 1932… Da nije bilo tvojih predaka komesara, ja ne bih ostala zarobljena u sopstvenom bolu – ali zato ne bi bilo ni ovih trenutaka u kojima sada uživam!“ Nasmejala se, a njen smeh je zasecao u njega poput oštrice fino izrađenog mača. Nastavila je da ga dodiruje usnama po izgrebanom telu. Lizala je njegovu krv, sladila se njom. Gurala mu je jezik u uvo i grickala ga. Uzbuđivala ga je, uprkos svemu. U jednom trenutku je osetio najslađu bol, a onda, kada mu se prikazala pred očima, imao je šta i da vidi. I tada je video sve. Video ih je sve! Video je sve ličnosti iz svog „bivšeg“ života! Video je svoje pretke, policajce i komesare, kako hrle u hajku na zlo. Video je nju, gospu Beatris, u kavezu na vatri i prestravio se – pogledao ju je u jarkocrvene oči pune krvi i u te zube, velike i strašne. Kriknuo je.
„Ti si žena…“
„Vampir! Štriga! Sve sam, samo žena nisam!“ vrisnula je to, a onda zastala. „Najlipše bi bilo rić’ da sam tvoja sudbina“, kazala je zastrašujućim tonom. Laki je sa sve većim užasom zurio u nju. „Ali sad sam žedna. Jako žedna! A biti žedan nije grih!“ Povikala je to i u naletu besa, mržnje i strasti strgla mu crvenu ešarpu oko vrata i duboko zarila zube. Prodrla je, šiljatim tankim kostima u meko mesto koje je blago mirisalo na kolonjsku vodu. Sisala mu je krv, ispijala ga iz sve snage. Laki je širom otvorio oči i osetio da ga obuzima slatka sanjivost… sanjivost protiv koje se sve manje efikasno borio drugi, budniji deo Lakijeve ličnosti, onaj profesionalac u njemu koji je uvek radio protiv sanjara.
Probudio se u svojoj sobi, u svom krevetu. Jutro nad Jadranom bilo je lepo. Pogledao je kroz prozor i sve je izgledao normalno. Ali, ipak, nije mogao da objasni šta se desilo, jer duboka omamljenost mu je nagoveštavala da nešto nije kao pre. Nešto iznutra. Panično se zapipao po telu, ali ogrebotina nije bilo. Brzo se pogledao u ogledalo – izgledao je sasvim pristojno. Imao je samo malu ogrebotinu na vratu ispod brade, ali to je bio ožiljak od brijača.
„Uf, kakav san“, uzdahnuo je s teškom mukom. „Više neću piti ova teška ostrvska vina.“ Onda je ušao u kupatilo, ne okrenuvši se.
Nije primetio da su na stočiću kraj njegovog kreveta dve kristalne čaše, jedna prazna buteljka vina i razvezana crvena ešarpa. Na etiketi vina pisalo je: Suvo stono belo vino; Poletti Malvazija; berba 1932. godina; podrum gospe Beatris; Zapadna Istra. Jedan kraj ešarpe visio je preko stola prošaran kapima skorene krvi.
U daljini se začuo pritajeni krik ptice… ili možda neki sasvim drugi zov.
©Anee

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s