1.Detektivska priča – LA CLÉ

Jutarnji zraci prelamali su se kroz veliku gustu hrastovu krošnju. U hladovini je bilo lepo, ali na pločniku glavnog trga, još u 9 ujutru, mogao si da pržiš jaje na asfaltu. Sparno septembarsko jutro i uzane ulice oko trga, obećavale su još teži dan pred sobom.

logo LAKI (1)

„Tja, ko bi rekao da se najlepše spava između velike i male gospođe (period između Velike i Male Gospojine, 28.8. – 21.9.)“, promrljao je Laki brišući znojnice sa čela. Bacio je kratak pogled na maramicu i smuljio u desni džep.

I dok je sunce nemilosrdno sijalo, upitao je mladu gospođicu da mu ustupi polovinu klupe pod hladom. Gospođica je klimnula glavom – upravo je završavala prelistavanje dnevnih novina.

Baš je lepa i opojno miriše, pomislio je Laki gledajući njenu raspuštenu smeđu, kovrdžavu kosu. Ma, nije lepa nego je prelepa. Bože, što nisam mlađi… Gde li sam je video? Poznata mi je nešto, hm? Možda sam joj bio sa majkom, nekada davno… Ma, šta ja to lupam. Laki, tvoja mladost se završila pre 30 godina, a sad se ponašaš kao matori napaljeni jarac, sukobljavao se sam sa sobom. Da je upitam nešto, a šta bih mogao…, premišljao se. Da joj tražim novine? Pa, ona ih ionako ne čita, rezignirano je zaključio.

„Mogu li malo, ako dozvoljavate… dok čekam da se otvori zlatara“, reče i zavrte glavom.

„O, da, naravno. Izvolite… Mada, nema ništa pametno“ odgovori ona kritičkim tonom.

„Stvarno? Zar je dotle došlo?“ Laki dodade izazivački.

„Ma da, nagoveštaj dosadnog četvrtka. Samo crna hronika, prevara…“, reče zatim pljesnu po novini. „Evo, vidite čime se bave. Pljačkama! Pljačkaju narod, zlatare, dvorce, banke i još pišu o lopovskim metodama. Strašno! Što ne pišu o ovima na vlasti, umesto što okrivljuju sitne lopove. Pa, oni su nedužni građani, posledica lošeg parlamenta. Ne znam, ne znam više šta da mislim. Ako želite nešto antidepresivno, bolje uzmite ukrštenicu. Tamo, barem nećete videti ni lopove ni vlast“, reče uznemirujućim tonom.

„A zašto Vas to toliko uzbuđuje? Vi ste tako mladi i lepi, ne bi trebalo da trošite energiju na gluposti?“

„Pa, ko će da brine o svetu, ako ne omladina!“ prkosila je.

„Razumem ja Vas… ali… kako beše, gospođice…“ ostavi zadnju reč u vazduhu.

„Gospođica Lola“.

„Gospođice Lolo, nije Vaš zadatak da brinete o kojekakvim pljačkama i lopovima…“

„A ko bi to trebalo da radi!“ opet je prkosila.

„Pa, evo ja, na primer. Ja sam komesar u policiji…“

„Ko… komesar…“ zamucala je. „Ma, šta Vi znate o tome!“ iznervirano je zaključila i ustala. „Izvinite, moje vreme je, a pretpostavljam i Vaše, veoma dragoceno. Prijatno“, klimnula je i odjurila glavom bez obzira. Laki je hteo da pođe za njom, ali se ipak samo naklonio.

„O, Bože, šta ovo bi, sto mu gromova? Šta sam uradio? Jesam li rekao nešto pogrešno?“ bio je zbunjen. „Ova današnja deca su totalno drugačija…“ slegao je ramenima. „A, mirisala je tako opojno, i ta njena kosa…“ uzdahnuo je i vratio se novinama.

Posedeo je još malo, sve dok nije ugledao mladog zlatara da se približava radnji. A onda je pohitao ka njemu.

***

Uska uličica bila je tik od trga. Tu su se uglavnom nalazile zanatske radnje. Na početku su bili oni najstariji: Paja šeširdžija, obućar Ševro, Srećko zlatar/sajdžija, a pri dnu: ključar Dane, krojačica Goca i Pera kujundžija. Ulica je bila kaldrmisana i autentična kao s početka 19. veka i bila je zaštićeno kulturno dobro.

Laki je pustio korak da što pre stigne kod zlatara “Srećka” i uzme svoj sat sa popravke.

„Dobar dan, lepi moj!“ zacvrkutao je kroz svoje mrke brčiće.

„Dobar dan“, reče mladić nevoljno.

„Sinko, jesi li mi popravio sat. Juče sam ti ga dao? Sećaš se, narukvica je bila prekinuta?“

„Da, sećam se, ali nisam stigao… Imali smo strašnu noć“ odgovorio je potišteno.

„Šta se zbilo, mladi čoveče? Bled si!“

„Ka… kako da ne budem bled kada su nam opljačkali radnju“, uzdahnuo je.

„Ovu?“ začuđeno Laki pogleda oko sebe.

„Ne, ovu. Gornju, na drugom kraju ulice.“

„Pa, kako… kad se to desilo?“

„Sinoć smo otkrili, kada se… kada se gazda vratio s puta.“

„Bio si tamo? Objasni mi malo bolje!?“ reče strogo.

Mladić je, poput svojih vršnjaka, bio još uvek nezreo i splet ovih okolnosti su ga brinule.

„Pa, znate…“, zamucao je. Bio je vidno uplašen. Opsedale su ga razne misli: A, šta ako baš na mene posumnjaju? A šta ako baš mene okrive i privedu u zatvor… a ja kod sebe nemam ni žut dinar, a kamoli kakvo zlato. A, šta sad da kažem? Šta da kažem kada sam ja bio zadužen za pazar? A šta da kažem da mi komesar poveruje? Već su me ispitivali celu noć… sigurno su poslali i ovog da me dokusuri“.

„Ne znam ja ništa o tome…“ reče, zatim ridajući nastavi. „Molim Vas da mi poverujete…“

„Polako, polako, lepi moj… Niko te ne optužuje, ne boj se“ smirivao je Laki situaciju.

Na ove reči, momku kao da je pao kamen sa srca. Udahnuo je duboko ćuteći nekoliko minuta. Najzad je počeo da priča:

„Celu noć su me ispitivali, kao kakvog zločinca… A, ja ništa nisam krivo učinio… Samo sam radio svoj posao…“, zastao je. „Kao i obično svakog jutra oko pola 9, našao bih se pred gornjom radnjom i čekao koleginicu Lilu da je otvori. Pokupio bih pazar od juče, a onda bih prošao ovde i isto to uradio. Potom bih otišao u banku, završio sa tim i vratio se na svoje radno mesto. Ali… ali, prekjuče, tj. u utorak nije bilo tako…“, zagrcao je. Nemirni pogled mu je lutao sa revera na rever komesarovog sakoa, a Laki je osetio da se nesrećni mladić nalazi stanju krajnje dekoncentracije.

„Možeš li još nešto da ispričaš?“ upitao ga je, a ovaj je blago klimnuo glavom. „Kažeš utorak? Šta je bilo dalje?“

„Pa, desilo se to da se niko nije pojavio da mi otključa radnju. Čekao sam pola sata na ulici, a onda sam se vratio ovde…“

„Kažeš da se to desilo prekjuče?“

„Prekjuče.“

„Prekjuče nisi mogao da uđeš u radnju, a tek sinoć ste otkrili krađu?“

„Tako je“.

„Znači, dan i po“. Mladić je potvrdio klimanjem. „Ko radi u gornjoj radnji, a ko ovde? I šta je ukradeno?“

„U gornjoj radnji se nalazi sef i veći komadi nakita, a ovde se uglavnom vrše popravke. Tamo radi gazda Srećko i koleginica Lila, a ovde brat i ja“.

„Znači, ti i burazer ste šegrti, majstori?“

„Da, tako nešto“, mladić je pognuo glavu i posmatrao vrhove svojih cipela.

„A gde je bio tvoj gazda Srećko?“ rezignirano je upitao.

Mladić je podigao oči prema komesaru i sa mnogo više sigurnosti nastavio dalje:

„Kao što rekoh…  Kada sam se vratio ovde, potpuno sluđen od čekanja, gazda Srećko mi se javio mobilnim telefonom. Rekao je da je hitno morao da otputuje u Pečuj (banja u južnoj Mađarskoj) na neki seminar zlatara. Naravno, sa njim je pošla i Lila. U toj brzini, zaboravili su da mi ostave ključ od radnje, pa su ga na graničnom prelazu poslali po nekom vehabiji koji je prolazio ovuda.“

„Vehabiji?“ Laki je sa čuđenjem izdigao obrvu.

„Mislio sam, po nekom kamiondžiji koji liči na vehabiju.“

„Pa, je l’ si došao do ključa?“

„Nisam. Dogovor je bio da ga sačekam na autoputu u motelu “N” u 13h, ali niko nije stigao. Čekao sam ga skoro dva sata i nijedan kamion nije prošao tuda.“

„Hm… Postoji li rezervni ključ?“ sumnjičavo je odvratio.

„Postoji. Zapravo, postoje tri ključa – jedan koristi gazda, drugi Lila, a treći stoji u radnji. Tog dana, oni su sa sobom odneli svoje ključeve, a treći ostavili u fioci…“

„U kojoj fioci?“

„U prvoj kod pulta“.

„Hm?“

„Zato i nisam mogao da uđem. Čak, ni ključar Dane nije mogao ništa da uradi, jer je radnja bila pod video nadzorom…“

„Aha, tako znači…“ zamišljeno je kažiprstom dotakao gornju usnu, a palcem vrh brade. „A, tebe su ispitivali u policiji?“

„Jesu, cele noći nisam trenuo. Uf!“ uzdahnuo je. „Kako su me nasekirali, samo su mi napravili zbrku“.

„Ne, lepi moj, samo je jedna osoba uradila to. Ništa ti ne brini“, rekao je zaštitnički uputivši mu jedan zahvalan i topao pogled.

Već u narednom trenutku, lagano je koračao ka gornjoj radnji.

***

Lila i Srećko sedeli su u bašti obližnjeg kafića “La clés” i pomno gledali u pravcu radnje, koja je bila obeležena crvenom policijskom trakom. Nisu imali pristup, jer je policija vršila uviđaj. U trenutku dok je pomoćni inspektor Gordan pisao izveštaj, Laki mu se približio.

„Kolega, ima li nečeg interesantnog?“ upitao je komesar.

„Mmm, interesantno je da otisaka nema i da je cela radnja u veoma pedantnom stanju. Lopov je očigledno bio lukav… U stvari, samo smo kraj sefa pronašli pikslu i u njoj opušak cigare i palidrvce šibice“, reče inspektor Gordan. „Umotali smo ih u maramicu. Evo!“ izvadio je zamotuljak. Laki je razmotao dokaz i bacio pogled na nj, a zatim ga smuljio u levi džep.

„A, da li se zna šta je ukradeno?“

„Mmm, 10 zlatnih poluga iz sefa i par komada nakita od 14-karatnog zlata.“

„Hm, zlatne poluge? Od kada zlatari drže poluge u radnji?“ osvrnuo se Laki.

„Kažu da je…“, naklonio se ka komesaru i diskretno nastavio. „Kažu da je gazda strastveni kolekcionar malih poluga iz švajcarskih banaka“.

„Hm, zanimljivo“ žviznuo je jednom. „Niko od civila nije ulazio u radnju od trenutka kada je prijavljena krađa?“

„Nije. Na vreme smo je obeležili trakom.“

„A, da li je objekat pod video nadzorom?“ pitao je, iako je znao odgovor.

„Jeste. I to najmodernijim“.

„I, šta su zabeležile te moderne kamere?“

„Nisu ništa. Bile su isključene!“

„Puu…“, pljucnuo je. „U pičku materinu!“ opsovao je glasno i iznervirano. Inspektor Gordan je slegnuo ramenima.

„Ništa niste pomerali od kada ste vršili uviđaj?“

„Nismo.“

„Cela radnja stoji potpuno isto, kao u trenutku krađe“, pitao je Laki, a inspektor samo klimnuo glavom.

Komesar nije imao vremena za gubljenje. Zakašljao se i ušao unutra. Izvadio je maramicu iz desnog džepa.

***

„Istina, ništa naročito“, prozborio je nakon dugog razgledanja. Sve je bilo na svom mestu – ako bismo izuzeli da je sef bio otvoren i prazan, kancelarija g-dina Srećka je bila uređena do te mere da je svaki papirić stajao na svom mestu; prednji deo sa pultom na kome je stajao lap-top, telefon i stalak sa vizitkama bio je na svome, naravno, ako bismo opet izuzeli da je staklena vitrina za nakit bila prazna iliti pokradena. Čak je i fioka bila prazna, tj. nije bilo nikakvog ključa.

Očito da je lopov zaista bio profesionalac. Laki mu je pozavideo. Bio je ljubomoran na njega i psovao ga je u sebi.

„Kreten“, rekao je više u zanosu nego u srdžbi. „Zar da ne ostavi nijedan trag… Kako li je, majku mu, samo uredan…“, mrmljao je. „Sada bi ga moja Melanija pohvalila, pa i nek je lopov samo da je uredan…“, cedio je i dalje, gledajući u telefon. „Da li da joj javim, da joj kažem da me je njena bolesna higijena pobedila?“ I taman kad je hteo da podigne slušalicu, brzo je vratio ruku ka sebi. „Bože, šta ja to činim!?“ vrisnuo je tiho, zatim ponovio još jednom: „Šta to radim!?“ Zurio je u telefon, kao da je ugledao duha. Zanemeo je od uzbuđenja, a u stvari sasvim neočekivano uočio je sitan detalj – detalj koje su njegove kolege zanemarile.

U ovakvim trenucima mogao je samo da zahvali sopstvenoj ženi i njenoj bolesnoj pedanteriji, jer da ovde nije bilo, kao u apoteci, bio bi totalno izgubljen i ne bi ni setio da obrati pažnju na ovaj detalj.

Hm, ipak ovde nije sve tako uredno, pomislio je. Sve što se vidi spolja, nije isto i iznutra. Zatim je uzeo jednu vizit kartu na kojoj su bili kontakti zlatare. Polako je izašao ispred radnje. Vizitku je tutnuo u ruku inspektoru Gordanu i šapnuo mu par reči. Inspektor je odmah krenuo po naredbi, a Laki je još koju sekundu stajao kod vrata potpuno zamišljen.

Prostrujilo mu je mozgom da bi lopov mogao da bude baš…

***

Srećko i Lila su i dalje sedeli u kafiću “La clés”. Bili su upadljivo nervozni.

„Ali zašto… Biće sve u redu“, govorio je Srećko. Hteo je da je pomazi po smeđoj, kovrdžavoj kosi, ali ona mu je izmakla.

„Ne diraj me!“ oštro je ocenila. „Bila sam glupa kada sam se upetljala u ovo… Sada će nas ispitivati i saznaće za nas“, siktala je, povlačeći dim za dimom.

„Pa, neka znaju… Razvešću se… Šta mi mogu…“

„Ne ide to tako! Nije stvar u tome! Kada saznaju da smo bili na ljubavnom putovanju, a ne radi posla…“, rekla je nervozno. „Ah, da sam samo znala, sama bih otišla od tebe“, dodala je bez oklevanja i ugasila cigaretu.

„Stvarno bi me ostavila?“ upitao je sa čuđenjem. „Stvarno?“ ponovio je gledajući je u oči. Ali, ni posle par trenutaka nije dobio odgovor.

Laki se približavao ljubavnicima. Suzdržavao je osmeh ispod brčića, ali uzalud. Donekle je znao za ovu ljubavnu priču, tj. njegova Melanija je načula iz gradskih krugova pa mu je prenela. Komesaru su oduvek bili interesantni ljubavni trouglovi. Možda, baš zato što je iskreno žudeo da bude akter jednog, da bi opovrgao sva govorkanja koja su ga potajno pratila, da je šonja, mlakonja, nejebač i da preza od žene. Ali koliko je žudeo za tim, toliko se nije usuđivao. I naprosto ova priča se uvek završavala samo skupljanjem aktuelnih tračeva.

„Dobar dan, lepi moji“, javio im se uz osmeh.

„Reci mi, reci… Ah, dobar dan, komesare“, pozdravio ga je Srećko, a u glasu mu se pronela zabrinutost. Lila je samo podigla ruku i mrdnula prstićima. Međutim, Laki je imao manire pravog džentlmena, pa ju je poljubio. Bez oklevanja, ona mu je još više pružila ruku i šarmantno mu se nasmešila. Zatim je zastao na tren i lepoticu pogledao pravo u oči.

Baš je lepa i opojno miriše, pomislio je Laki. O, kako joj je kosa lepa… raspuštena, u boji lešnika… pa te kovrdže. Ma, nije lepa nego je prelepa. Što, bre, nisam mlađi… možda sam joj bio sa majkom… ne znam, odnekud mi je poznata, hm? Ma, i ovako bih je…brrr“, zakašljao se što snažnije, samo da bi sakrio iznenađenje koje ga preplavilo u očima. Pa da, on je nju negde već video, ali ne može da se seti gde. Uglavnom, kako god bilo, ponašaće se kao gospodin, a ne kao napaljeni jarac  – mada on bi u ovom slučaju više voleo da bude jarac.

Seo je sa njima, tj. prekoputa nje, tako da je mogao da je posmatra. Srećko je nemo gledao u daljinu, tražeći beg u duvanskom dimu koji mu je izlazio iz usta.

„Ah, komesare drago nam je što ste tu. Pomozite nam?“ zabrinuto mu se obratila Lila.

„Mila moja, sve za Vas“, odgovorio je umilnim tonom uz blagi naklon. Laki je znao tu ženu, u stvari poznavao ju je iz gradskih krugova. Njena priroda je bila đavolski vatrena.

„Ja sam van sebe… Ne znam kako da se povratim. Hoćete li nešto alkoholno da popijemo“, tiho se oglasio zlatar ne sklanjajući pogled s mrtve tačke.

„Pa, moglo bi“, uzvratio je Laki.

„Šta biste?“ Tek posle ovog pitanja skrenuo je pogled u njegovom pravcu.

„Nešto što bi dobro išlo uz jednu cigaretu?“

„Džin?“ upitao je Srećko, a komesar potvrdio. „Konobar! Tri dupla džina!“

„Zbilja… Kada ste otkrili krađu?“ krenuo je Laki.

„Kasno sinoć, kada smo se vratili sa puta… Znate, bili smo dva dana u Pečuju.“

„Pojasnite?“

„Ovako, uf…“ uzdahnuo je i nastavio s teškom mukom. „U ponedeljak kasno sam zatvorio radnju i sve je bilo u redu. Otiš’o sam kući da se spakujem i onda sam se uputio kod Lile…“, zacrveneo se u licu i time odao prve znake sramote. Savio je glavu, odnosno skrivao je pogled.

„Nastavite“, reče komesar ozbiljno, kao da ga nisu ticale ljubavničke igre – a u stvari to ga je potpuno zanimalo.

„Te noći sam bio kod nje u stanu… Znate, mi smo… ono…”

„Švaleri! Znam! Teraj dalje, lepi!“ odvratio je što glasnije, a Srećko je raširio oči od zaprepašćenja. Lila je i dalje nemo posmatrala. Samo je izvadila naočare za sunce iz torbe i metnula ih na oči.

„Pa… Negde pred zoru, tj. u utorak ujutru krenuli smo za Pečuj. Tamo smo bili skoro dva dana i sinoć smo se vratili. Kada smo se vratili, odmah sam produžio u radnju. Naizgled, sve je bilo okej… Mislim, hoću reći, da nije bilo tragova razvaljivanja, ali kada sam otvorio sef zatekao sam neverovatan prizor…“, uzbuđenje mu je odjednom poraslo. Uhvatio se za grudi i blago savio.

„Mili, šta ti je! Uzmi malo vode!“ u tom trenutku skočila je i Lila. „Konobar! Malo leda, molim!“ viknula je.

„Hm, recite mi u koliko sati ste, u ponedeljak, izašli iz radnje i kada ste otišli kod Lile?“ diskretno ga je upitao Laki, čim se ovaj malo povratio.

„Iz radnje sam izašao oko deset, dok sam otišao do kuće i spremio se… kod Lile sam stigao nešto pre ponoći. Zašto to pitate?“

„Ko pita, taj ne skita?“ dodao je u šaljivom tonu i potapšao ga po ramenu. Zatim je spustio ruku, kada je konobar doneo džin i led.

Laki je uzeo čašu sa hladnim džinom, nazdravio ljubavnicima, a onda je otpio na ex odavajući utisak kao da nema vremena za njihove špurije.

„E, sad, odgovorite mi na jedno pitanje“, rekao je skoro drsko bez najave. „Da li samo vas dvoje znate šifre od sefa i sigurnosnih kamera?“

„Mmm… znaju i ljudi iz obezbeđenja “My Security”. Oni su nam… ugrađivali… tu tehniku“, odgovorio je Srećko s naporom još uvek držeći se za grudi.

„Komesare, možemo li drugi put nastaviti ovo ispitivanje? Vidite da mu nije dobro!?“ naglo je odreagovala Lila. „Mili, uzmi malo alkohola da te povrati. Uzmi i leda, stavi na vrat, biće ti bolje“.

U tom trenutku Laki se osetio neprijatno zbog opomene, pa mu je prošlo kroz glavu da možda stvarno nije preterao. Ali, onda kada je nastupio onaj brižljiv momenat nešto mu je gadno zasmrdelo ovde, pa je bez obzira na sve odlučio da stvar istera do kraja.

„U redu, kako vi želite“, rekao je tupo. „Mogu li se onda poslužiti cigaretom?“ pružio je ruku ka elegantnoj tabakeri.

„Izvolite, poslužite se“, uzvratila je sa smeškom. „Možda će Vam biti jake, ako ne konzumirate kubanke!“

„Naprotiv, baš takve mi i trebaju u ovom trenutku“, odvrati komesar. „Vi ne palite?“ zagledao se u nju.

„Samo, ponekad, u teškim situacijama. Ovo su Srećkove cigarete.“

„Ni ja nisam neki pušač, ali nekad mi dođe“, umešao se Srećko.

„A, ja ne smem zbog že… posla… Ali, sada smo na otvorenom.“

„E, pa onda izvolite. Uživajte“, odvratila je Lila vrlo ljubazno.

Dugačko palidrvce je zaplamtelo.

„Još samo jedno pitanje, ako smem da postavim?“ upitao je nonšalantno. „U stvari, pitanje je za Vas, lepa moja. Gde ste Vi bili u ponedeljak uveče?“ ispućkao je prvi dim.

„Pa, kako gde? Kod kuće, spremala sam večeru i čekala Srećka“, odgovorila je postiđeno. „Nadam se da će ovo ostati tajna, ipak je on oženjen. Ne bih želela da mu se još nešto loše desi.“

„Hm… Naravno. Možete računati na to“, rastegao je blag osmeh i iz levog džepa izvadio smotanu dokaze. Onda je povukao dim, kao da se priprema za sledeći korak. Tiho je izustio: „Da, to je to!“

Srećko i Lila bili su zadubljeni u svoje misli, tako da nisu ni opazili šta komesar radi.

„Komesare… Možete li doći za čas!?“ iza leđa se oglasio inspektor Gordan. Laki je istog trena ustao, ne ističući obradovanje zbog pojave svog kolege. Sigurno je nešto saznao, promrmljao je mislima. I bio je potajno ushićen.

Povukli su se u stranu. Par minuta su se domunđavali, a onda kada su se konačno dogovorili Laki se vratio za sto.

„E, ovako, lepi moji… Sada će vam sve biti jasno“, reče im glasno.

„Na šta mislite?“ upitao je zlatar.

„Pa, vidite ovako. Ova maramica, to naizgled nije obična maramica, već corpus delicti…” Lila je u neverici zurila. Srećko je raširio oči od iščekivanja. Komesar je nastavio. „Krađa je mogla da se izvede samo na jedan način i to uoči vašeg odlaska u Pečuj“, trudio se da zvuči teatralno, a onda je razmotao maramicu. „Vidite, pronašao sam vrlo interesantnu stvar – jedno palidrvce i opušak. Ove dve stvari“, rekao je sa zadrškom i pokazao im dokaze. „Šta treba da znače?“

„Vi… sumnjate da sam ja…“, ciknuo je Srećko.

„Da li Vi sumnjate da možda ja sumnjam“, reče oštro. „Palidrvce dokazuje samo da je lopov, i pokradeni, prekršio zakon o zabrani pušenja na javnom mestu!”

„Ja koristim te šibice… i opušak je od ovih cigareta… Na šta ciljate!? Da sam ja opljačkao sopstvenu radnju!?“ Srećko je bio ironičan i na rubu živaca.

„Polako, lepi moj, nije to tako jednostavno… Možda bi lopov i bio lukav da mu nije promakla jedna stvar? Zapravo, ovo dokazuje da je lopov hteo Vama da smesti!?“

„Meni!?“ zaprepašćeno će zlatar.

„Da, Vama! Ali to sad nije tako bitna stvar, postoji druga bitnija…“, rekao je s naglaskom na poslednju reč, a zlatar ga je posmatrao iz uglova očiju kao da želi da razazna misteriju. Laki je odćutao ovaj momenat, ali ga je iskoristio da što bolje osmotri tajne ljubavnike. Taj momenat mu je bio potreban da prosudi.

„Fiksni telefon“, reče komesar posle kratke stanke.

„Š… šta?“ Srećku ništa nije bilo jasno.

„Sada ću Vam pojasniti“, mahnuo je inspektoru Gordanu da priđe. Zatim je nastavio:

„Kolega i ja smo utvrdili neke stvari. Vidite, u Vašem telefonskom aparatu zabeleženi su svi pozivi… Doduše, listing smo izvadili i iz pošte. Tako da smo došli do jednog veoma interesantnog detalja“, zastao je i uzeo dokument od insp. Gordana. Uputio je jedan prodoran pogled Srećku, kao upit na to da li je spreman da čuje nastavak. Zlatar ga je i dalje nemo gledao raširenih očiju.

„Memorisan je jedan poziv u periodu kada oboje tvrdite da niste bili u radnji. Prema listingu, u ponedeljak u 23:13 bio je obavljen poziv. Znači, neko je iz radnje koristio telefon. U pitanju je broj: 340 11 02… Mi smo malo istraživali i našli vlasnika…“

„Ne znam šta pokušavate time reći, ali to nije nikakav dokaz… Telefonskom aparatu možete podesiti vreme prema svojoj želji!“ odjednom se pobunila Lila.

„Da, to zaista nema veze. Pa, ja sam samo nekoliko puta menjao vreme da bih…“, nastavio je u tišem tonu. „Prekrio svoje švalerske pozive“.

„Mislim da gubite vreme“, dodala je ironično.

„Zar, stvarno mislite da gubim vreme?“ pitao je Laki.

„Da, msilim. I sada nas glupavo zadržavate ovde, a vidite da mu nije dobro“, rekla je drsko i spustila je ruku na Srećkov potiljak. „Dajte, već jednom završite s tim!“

„Da, skratite priču!“ sad je i Srećko bio nervozan.

„Hm, da skratim?“ Laki je uzvratio uvređeno, zatim. „Onda ispričaj ti, dragi kolega. Možda ćeš im bolje objasniti?“ obratio se Gordanu, a ovaj je odmah počeo da vergla svoju priču.

„Komesar me je pre par sati zamolio da proverim telefonski aparat iz Vaše radnje. Kada sam utvrdio memorisane broje, odjurio sam u poštu. Tamo su izvadili i listing poziva. Te dve stvari sam uporedio i došao do zaključka da se pozivi podudaraju. Naime, radi se o pozivu koji je načinjen sa telefonskog broja zlatarske radnje, u ponedeljak u 23:13. Tada je bio pozvan broj 340 11 02, a njen vlasnik je…“ prekinuo ga je Laki.

„Njen vlasnik je Leonora Milić. A znate li ko je to!? To je sestra Vaše ljubavnice. Zovu je Lola!“ obratio se Srećku. „ I imao sam kratak susret s njom pre par sati…“

„Kakve veze ima moja sestra?“ ciknula je Lila spremna za svađu. „Kako možete to da tvrdite..?“

„Te večeri ste imali dovoljno vremena da dotrčite do radnje i da se vratite u stan pre dolaska Vašeg ljubljenog…“

„Ma šta fantazirate..?“

„Vaše fantazije su veoma ostvarljive, verujte mi!“

„Ma šta Vi to hoćete da kažete!“ povikao je Srećko.

„Hoću da kažem da je Vaša ljubavnica iskoristila period Vaše odsutnosti da Vas opljačka. Dok ste Vi spremali kod kuće, ona je dotrčala u radnju, ugasila kamere i javila sestri da je sve sređeno za pljačku. Iako je na sve mislila, imala je propuste.“

„I to je po Vama dokaz – telefonski poziv“, nasmejala mu se Lila u facu.

„Dokaz je da smo Vašu sestru zatekli u stanu sa ukradenim predmetima. Takođe je kod sebe imala ključ od radnje, onaj rezervni što stoji u fioci kod pulta. Tako da… nije bilo svrhe skrivati zločin. Ona je odmah priznala sve“.

„Š… šta“, zamucao je Srećko.

„Idiotkinja!“ opsovala je glasno. U ovom trenutku ju je mrzela. Kako je samo glupa! Nimalo nije na mene…

„Genijalno ste to izvele! Sestre u akciji!“ dodao je iznervirano.

„Je l’ to istina!? Lila, reci mi da to nije istina i da ovaj ovde komesar priča gluposti…“, zapomagao je zlatar. Lila je samo ćutala. Srećko je prebledeo i nakon par sekundi stropoštao se na pod. Ovo je bilo preteško za njega. Ovakav udarac nije očekivao. Ubrzo su ga sanirali kolima hitne pomoći.

Nešto kasnije, uprkos opiranju i neuspelom begu, Lila je odvedena u policijsku stanicu.

***

Dan se nastavio. Sunce je i dalje sijalo ulicama koje su bile tako tesne da u njima ni ker nije mogao da maše repom levo-desno, nego gore-dole. I sve je bilo kao da se ništa nije desilo. Samo je policijska traka krasila vrata zlatarskoj radnji i kvarila eksterijer ovoj autentičnoj ulici. U kafeu “La clés” su i dalje sedeli komesar Laki i inspektor Gordan.

„Komesare, još jedan uspeh, zar ne? Bolji ste od Skotland Jarda“, reče Gordan i potapša ga po ramenu. „Može li jedno piće od mene?“

„Može, lepi moj, ionako nismo više na dužnosti“.

„Konobar! Dva džina!“

„I tonik“, dodade Laki. „Ne bih da se osetim na alkohol“.

„Aman, komesare, ne mirišete na žensku nego na alkohol“, prkosio mu je.

„Nije to zbog Melanije, lepi moj. Nego zbog imidža. Mada, onaj moj ženski um gori je od sibirske zime. Dobre strane joj se vide, a loše osećaju. Ali, držim ja to pod kontrolom“, rekao je odlučno. Inspektor je slegao ramenima.

Došao je trenutak da nazdrave.

„Cela zbrka oko jednog ključa! Vidite li Vi to?“ zaključio je Gordan i podigao čašu u vis.

„Hm, nije to običan ključ. Ima tu još nečeg?“

„Šta to“, bio je zbunjen.

„Znaš li šta je, u stvari la clés?“ zagonetno ga je pitao i prstom pokazao na natpis lokala.

„Šta?“

„Ključ svega je da zlodela, isto kao i dobra dela, imaju svoju cenu“, napućio je brkove. „Zlatar izgleda da nije naučio lekciju da su žene bespomoćne sve dok im se lak ne osuši na noktima. On ih ima dve, a ništa nije naučio. Čak, ova njegova ima sestru… Susreo sam se ja sa njom, delili smo istu klupu… Ma, da sam ja na njegovom mestu… ja bih to ovako…“, zamahnuo je rukom.

„Da, žene su…“, dodao je Gordan, ali ga je Laki ućutkao.

„Halo… Da, draga… Evo, odmah stižem… Baš sam krenuo kući… Šta kažeš? Namazala si nokte, pa da ti kupim… Aha, važi… Nisam pio, majke mi“.

„Hm, baš tako, žene su konkretno ostvarenje zločina“, promrmljao je sebi u bradu i otpio gutljaj.

©Anee

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s