PROZA

Priče i putopisi Ane Berbakov.

NOVI SAJT

Nalazi se na sledecoj adresi  – http://www.anaberbakov.com

Ovaj sajt ce biti izbrisan do kraja 2016. godine.

Hvala na vam poverenju i druzenju. Ostanite i dalje sa mnom.

Vasa,

Ana Berbakov

Advertisements

Početak puta – I deo

Bio jednom jedan peh i imao je sina po imenu Uspeh

Bio jednom jedan peh, kakav peh, dobar peh i imao je srećnog sina koji se zvao Uspeh…

Tako počinje jedna od najlepših bajkovitih priča na svetu. A da li tako počinje i vaša priča? A zašto ne bi? Ne bi bilo loše da počne otvaranjem šampanjca, pampura koji puca i katapultira se u vazduh. Zamislite taj zvuk pampura, taj trenutak sreće, tu toplinu, milinu koja se širi grudima, vlažnost u očima i veselu krivulju na usnama. Osećate li to? Kladim se da ste sigurno bar jednom osetili takvo zadovoljstvo u životu, a ako niste onda je vreme da se potrudite da dodjete do njega.

Dodjite po njega, krenite ka njemu.

Ono što sam kroz svoj dosadašnji mladački život naučila je da se sreća i uspeh ne čekaju. Oni se grabe. Ali se ne grabe na uštrb drugih, nego se grabe grleći ih kao svoje najmilije. Grlite ih i ljubite, osvestite nesvesno i živite svoje snove. Šta možete izgubiti? Šta sam ja mogla da izgubim, ništa loše, sem par kilograma J šalim se.

Moja priča je sasvim obična, i ja sam obična, ali moj susret sa srećom je bio zaista neobičan…

Kao i svi počela sam od nule. Ono što sam imala napočetku bila je obična sveska i olovka što je sasvim dovoljno za jednog pisca. Ali i nedovoljno.

Mislite li da svako ko ima olovku i papir da bude pisac?

Može li svako ko ima klešta i šrafciger da bude majstor?

Naravno da ne.

Svako od nas je predodređen za nešto, svako u sebi nosi svoj lični kod, urodjeni talenat i nasledni gen.

Ali da li je to dovoljno za uspeh?

Naravno da ne.

Najbitniji sastojak svakog uspeha su ljubav, osmeh i volja. Ali oni nisu samo osećanje želje, nego i akcije. Dugo sam se preispitivala u sebi šta želim biti, šta je to što je meni potrebno da budem srećna, šta zaista želim od života?

Da li želim da živim ili da životarim?

Posle niz pitanja i intimnih testova nije bilo teško pogoditi šta želim biti.

I dok su se drugi „žalili“ na krizu, ja sam se usredsedila na sebe i donela jednu od najvećih odluka u životu – da sam pisac (ne da budem, nego da već jesam). I ponašala sam se tako kao da to već imam, kao da sam napisala bar jedno deset romana. Osećaj je fenomenalan, onda i kada zamišljate da nešto imate što trenutno nemate. I upravo tu je caka – u vašoj emociji prema želji, u vašem poravnjanju sa Univerzumom.

I tu počinje moja priča…

 

 

4. DETEKTIVSKA PRIČA – Mistični zov Malvazije

MISTIČNI ZOV MALVAZIJE

 

Dan je utihnuo, sunce se sklonilo iza brda, ulice su opustele i osećao se čudan mir. Mesečina je obasjavala vrhove palmi koje su se njihale na laganom povetarcu. More je takođe bilo mirno i odsjaj zvezda komešao se u morskoj peni u sedefastim obrisima punim mistike. U vazduhu je bio zamamni miris maslinovog ulja koji je prodirao u sobe okolnih kamenih kućica. Komesar Laki nije mogao da spava – okretao se po krevetu, vrpoljio, znojio i mučio u sopstvenom košmaru. Nije mogao više – ustao je. Polako je prišao prozoru i sklonio zavesu tek toliko da može da pruži pogled ka obali. A na vidiku nije bilo ničeg osim varljive igre mesečine. I ništa mu nije bilo naročito čudno, sve dok nije spazio…
U staroj drvenoj kući na kraju plaže gorela je sijalica. Slutio je nešto čudno u njoj. Najednom je poželeo da ode tamo – tajanstveni zov ga je terao na to. Obukao je bele lanene pantalone i laganu košulju, navukao crne mokasine i obmotao kratku crvenu ešarpu oko vrata. Krenuo je. Pošto je i dalje bilo tiho i pusto, kamene uske izgledale su široko na mesečini. Laki je mrzeo ovakvu tišinu, podmuklu. U tim trenucima je znao da uspori, pa da ubrza korak – stara fora iz kaubojskih filmova obično je palila, ali ne i ovog puta!
U kuhinji drvene kućice začuo se krik.
Komesar je požurio i gotovo trkom uleteo je u nju. Prizor koji je zatekao ostavio ga je bez daha. Mlada, lepa gospa Beatris stajala je za šporetom i kuvala. Bila je spokojna, ili se barem tako činilo – sve dok Laki nije upao kao vihor.
„Zašto ste vrisnuli? Nešto se dogodilo?“ upitao je zbunjeno.
„Vrisnula… Nisam vrisnula. Zar je netko vrisnuo?“ prozborila je, začuđena.
„Čuo sam vrisak.“
„Ah, komesare, vi i vaša fantazija!“ kazala je ona i ljupko napućila usnice.logo LAKI (1)
„Pa… možda mi se samo učinilo… Ali, čuo sam krik!“
„Da to nije kriknuo vaš trbuh… od gladi?“
„M… mo… možda…“ odgovorio je nesigurno.
„Možda? Ali kad ste već tu, ostanite na večeri. Ne volim jesti sama“, rekla je s osmehom i prinela dve kristalne čaše i hladno belo vino iz frižidera.
„Večera? A šta to spremate?“ pribrao se i sada je zvučao radoznalo.
„Pour le dîner, nous avons des pâtes avec sauce blanche“, odgovorila je tiho i nastavila da meša fine tanke trake od testa u dubokoj metalnoj šerpi. Laki je nasuo vina, a božje kapljice soka od grožđa utopile su se u kristalnoj uvali. Prvih nekoliko sekundi posmatrao je to more od Malvazije, da bi ga potom zavrteo u čaši i omirisao. Miris je bio ugodno diskretan i osećao se mineralnim notama i u nozdrvama i na ustima – odisao je svežinom.
„Volite vino?“ sramežljivo ga je upitala gospa.
„Ne bih rekao da ga volim, pre da uživam u njemu“, odvratio je kratko, degustirajući taj trenutak kao pravi somelijer. Ovo je za njega bio trenutak braka vina i hrane koja se pripremala s pomnom pažnjom. Uzeo je gutljaj, ali ga nije progutao. Guštao je par sekundi, pa ga je tek onda pustio niz grlo. Zrela voćnost dinje, krušaka, bresaka i arome citrusa mešale su se sa ozbiljnijim začinskim notama petroleja, a to je značilo da su odlično bile izražene sortne vrline, zaokružene bogatim ekstratom. Laki je promuljao još jedan gutljaj po ustima pre nego što je dao konačnu ocenu.
„Hm, pitko, bogato i osvežavajuće vino!“ Glas mu je zvučao veoma zadovoljno.
„I nadahnuto, komesario! Kod Malvazije je najbitnije osjećati se kao u rajskom domu.“
„Da, veoma je očaravajuće!“
„Ne znam, jeste li znali, ali berba ove sorte grožđa i priprema ovog vina zbiva se samo u prestupnoj godini.“
„Zar? A zbog čega je tako?“
„Zbog vrimena koje je potribno za fermentaciju ovog čarobnog ostrvskog vina. Stoga, Poletti Malvaziju ne možete nać’ u dućanima nego isključivo u ovdašnjim vinskim kućama.“
„Ako je tako, onda se ono služi u specijalnim prilikama, zar ne?“ upitao ju je sa šarmantno radoznalim pogledom.
„Ili specijalnim gostima?“ odgovorila mu je stidljivo.
Komesar je raširio oči, istinski preneražen njenom ležernom iskrenošću. Nimalo postiđena, Beatris je i dalje spremala večeru. Završavala je preliv od morskih plodova u belom sosu. Gospina lepota je sasvim bila u skladu sa toplinom koja je zračila iz njenog tela. Velike smeđe lokne bile su joj svezane šnalom u pramen koji je nehajno padao preko levog ramena, a male pune usne su se neupadljivo isticale među rumenim obrazima. Beatris je bila mlada žena, istarsko-korzikanskog porekla, i ponosno je to isticala.
Gospa je posve mala i ljupka dama, krhkih ramena, pomislio je Laki. Za razliku od njegove korpulentne Melanije, Beatris je mogla stati u džep. Mislio je tako i prepuštao se mističnom zovu primorske tišine. Kao da je nazdravljao, uz te misli je otpio još jedan gutljaj ostrvskog vina. Pasta je zamirisala, a gospa Beatris je polako aranžirala tanjire. I dok su mirisali delovi škampa i naribani sirevi u maslinovom ulju sa svežim bosiljkom, odjednom se izdaleka začu veliki prasak. Udarac Lakija odbaci u stranu. Nad njim se nadvi tamna senka. On posegnu za kuhinjskim nožem koji mu je bio na dohvat ruke, ali bilo je prekasno. U glavi mu se vrtelo i gubio je dah. Zanjihao se i umalo nije izgubio svest na pola puta do poda, ali uspeo je nekako da ostane na nogama pridržavši se za sto. Oko njega su bili razbacani komadi razbijenih kuhinjskih elemenata. Prostorija je odjednom podsećala na mesto eksplozije – ali gospa Beatris je i dalje nepomično stajala za radnim delom i ređala sveže listove ukrasne salate i šeri paradajz. Ponašala se kao da se ništa nije desilo u prethodnih nekoliko sekundi. Laki je zbunjeno piljio u nju.
„Š-šta je ovo? Š-šta…?“ jedva je izustio. Pokušavao je da uspostavi ravnotežu, ali zgusnuti vazduh ga je davio. Metalni miris mu je zamaglio misli.
„Koji je ovo đavo? Gospo… Beatris…“ Dozivao ju je, zapomagao jedva čujno i bolno, a onda ga je odjednom ophrvala usamljenost koja ga je vraćala u daleku prošlost, usamljenost koja nije bila njegova. A ta gospa, dama koja je nepomično stajala za kuhinjskim stolom i ređala hranu, imala je izvrsnu intuiciju za mrtve snove. Ne okrećući se, uzela je flašu sa vinom koje više nije bilo slamnožute boje. Malvazija je pocrvenela neverovatnom žestinom. Vino je sada ličilo na krv. Gospa se okrenu i pljusnu mu u lice crvenu tečnost. Zakikota se. Sva zloba koja je bila skrivena u njoj izlazila je kroz njen smeh. Zla kob – zla ćud.
„Da li gospodin želi još vina?“ kazala je prepredeno. „Crvena Poletti Malvazija, baš kao u raju! Zar nisi to tražio? Pa, jesi, tražio si! Što se buniš!?“ igrala se rečima, vrtela ga snagom svoje hipnotičke moći.
„Ko… ko si ti?“ zavapio je od iznenadnog bola. Brisao se rukavom.
„Želiš li znati tko sam ja?“ Prišla mu je bliže. „Baš želiš?“ ponovila je pitanje, a onda ga malim oštrim noktima divljački zagrebala po obrazu, grudima i stomaku. Komesar je nastojao da se okrene u stranu i izbegne najgore, ali beštija ga je zgrabila. Pliće je disao i bol ga je pekao svuda po telu. Utroba mu se raspadala od njenog rovarenja po njoj. Nije mogao više da izdrži. Strgnuo je stolnjak, zateturao se i stropoštao na pod. Hteo je da se pridigne, ali gospa Beatris sede na njega. Zajaha ga kao pastuva. Njihala se u ritmu i prosipala vino po njemu. Igrala se kao nimfomanka, a onda odjednom prestala i komesaru sunula ostatak vina u usta.
„Gutaj ga, gutaj! To je tvoje vino, krv predaka tvojih!“ zakikotala se glasnije, a Laki je zadrhtao od hladnoće. Telo mu je bilo u grču.
„Golica li te to? Sviđa ti se? Želiš li oralno zadovoljstvo?“ šaptala mu je perverzne erotske reči. Komesaru je ovo bilo mučno, ali nakon nekoliko minuta, mučnina se polako pretopila u slast – nešto slatko i bolno prostrujilo mu je duž kičme. Odjednom nije mogao da se seti šta on uopšte traži tu. Hteo je pronađe suštinu svega, ali je samo nailazio na tamu, poraz, smrt, misteriju, prošlost, pretke. Batrgao se svom snagom koja mu je preostala, ali uzalud. Bio je bespomoćan u rukama gospe Beatris. Ona je palacala vrelim jezikom po njegovim maljavim grudima, stomaku, spuštala se niže ka njegovom udu. I dalje ga je grebala, kidala noktima, a on je stenjao od tih slatkih uboda. Komesar je bio zarobljen u sopstvenim eritrocitima.
„Ah, komesario, krv nije voda, zar ne? Vidiš li sada?“ zarežala je i još se više prepustila svom erotskom nagonu. Preznojavao se od njene vreline. Tad mu se pred očima zavrteše slike nepoznatih ljudi i sve poče da odjekuje. Bubne opne su ga bolele i u glavi mu je zujalo.
„Da l’ ti je lipo, komesario? Vidiš kako je nekoć bilo lipo? Vi komesari, bojnici, satnici ste oduvik bili moćni?“
„Mmm…“ Laki je buncao i ispuštao čudne krike.
„Ti znaš što ja želim? Želim osvetu!“ režala je kao tigrica. „Ovaj trenutak čekam još od 1932… Da nije bilo tvojih predaka komesara, ja ne bih ostala zarobljena u sopstvenom bolu – ali zato ne bi bilo ni ovih trenutaka u kojima sada uživam!“ Nasmejala se, a njen smeh je zasecao u njega poput oštrice fino izrađenog mača. Nastavila je da ga dodiruje usnama po izgrebanom telu. Lizala je njegovu krv, sladila se njom. Gurala mu je jezik u uvo i grickala ga. Uzbuđivala ga je, uprkos svemu. U jednom trenutku je osetio najslađu bol, a onda, kada mu se prikazala pred očima, imao je šta i da vidi. I tada je video sve. Video ih je sve! Video je sve ličnosti iz svog „bivšeg“ života! Video je svoje pretke, policajce i komesare, kako hrle u hajku na zlo. Video je nju, gospu Beatris, u kavezu na vatri i prestravio se – pogledao ju je u jarkocrvene oči pune krvi i u te zube, velike i strašne. Kriknuo je.
„Ti si žena…“
„Vampir! Štriga! Sve sam, samo žena nisam!“ vrisnula je to, a onda zastala. „Najlipše bi bilo rić’ da sam tvoja sudbina“, kazala je zastrašujućim tonom. Laki je sa sve većim užasom zurio u nju. „Ali sad sam žedna. Jako žedna! A biti žedan nije grih!“ Povikala je to i u naletu besa, mržnje i strasti strgla mu crvenu ešarpu oko vrata i duboko zarila zube. Prodrla je, šiljatim tankim kostima u meko mesto koje je blago mirisalo na kolonjsku vodu. Sisala mu je krv, ispijala ga iz sve snage. Laki je širom otvorio oči i osetio da ga obuzima slatka sanjivost… sanjivost protiv koje se sve manje efikasno borio drugi, budniji deo Lakijeve ličnosti, onaj profesionalac u njemu koji je uvek radio protiv sanjara.
Probudio se u svojoj sobi, u svom krevetu. Jutro nad Jadranom bilo je lepo. Pogledao je kroz prozor i sve je izgledao normalno. Ali, ipak, nije mogao da objasni šta se desilo, jer duboka omamljenost mu je nagoveštavala da nešto nije kao pre. Nešto iznutra. Panično se zapipao po telu, ali ogrebotina nije bilo. Brzo se pogledao u ogledalo – izgledao je sasvim pristojno. Imao je samo malu ogrebotinu na vratu ispod brade, ali to je bio ožiljak od brijača.
„Uf, kakav san“, uzdahnuo je s teškom mukom. „Više neću piti ova teška ostrvska vina.“ Onda je ušao u kupatilo, ne okrenuvši se.
Nije primetio da su na stočiću kraj njegovog kreveta dve kristalne čaše, jedna prazna buteljka vina i razvezana crvena ešarpa. Na etiketi vina pisalo je: Suvo stono belo vino; Poletti Malvazija; berba 1932. godina; podrum gospe Beatris; Zapadna Istra. Jedan kraj ešarpe visio je preko stola prošaran kapima skorene krvi.
U daljini se začuo pritajeni krik ptice… ili možda neki sasvim drugi zov.
©Anee

3. DETEKTIVSKA PRIČA – Sve su mačke u mraku crne

SVE SU MAČKE U MRAKU CRNE

Kakvo je to uzbuđenje koje nije deo normalnog i svakodnevnog života, što čoveka tera u beg od stvarnosti i stavlja ga pod veo sramotne tajne?

logo LAKI (1)Zbog čega ljudi biraju takav način izražavanja nečega što se ne može na drugi način izraziti? Zašto to rade? Tog popodneva je

bilo nemoguće odgonetnuti ljubavnu enigmu stolećima utisnutu između Venere i Marsa. Laki je duboko udahnuo i potisnuo sve bezobrazne misli koje su mu uzburkale adrenalin – ipak je on bio oženjen čovek sa činom komesara. Ali zanosna tridesetsedmogo

dišnja Lara Koen retko koga je ostavljala ravnodušnim. Lara je bila udovica i žena njegovog pokojnog prijatelja Maksa. Iako je bila duplo mlađa od njega, Laki je uvek smatrao da su oni stvoreni jedno za drugo. Sada, dve godine nakon smrti Maksa, Lari je bila potrebna pomoć pravog prijatelja, a upravo taj je bio komesar. Ušetala je u njegov stan, baš onda kada je on bio sam. Ispripovedala mu je

priču o svojoj usamljenosti i čežnji za društvom, a potom je odlepršala u hotel ostavljajući dubok trag Kenzo amura u vazduhu. Mirisala je potpuno isto, kao pre dve godine. Glas joj je bio baršunast, a govor malčice otegnut i mazan. Činila je sve da obuzda nervozu i uzbuđenost koji su je obuzeli. Uprkos svojoj prefinjenosti otkrivala se na momente, kao prava mačka.
„Ako si slobodan večeras, javi se. Biću u restoranu hotela „Moskva“, u 19h. Ćekaću te“, reče na odlasku ostavljajući ga u dubokom razmišljanju, šta li ona hoće od njega? Mogao je samo da nagađa, iako je pretpostavljao…
Već pos

Na kartici je napisao posvetu: le 17h nije bio više u stanju da misli. Zazvonio je neko na vratima. Osetio je kako ga podilazi jeza, u nadi da će, možda, opet ugledati zanosnu Laru. Nadao se, ali ga je beskrajno razočarenje preplavilo kada je na pragu svog stana ugledao novog suseda, g-dina LJ.
„Stan 56?“ pitao je LJ.
„Ne, ne g-dine, ovo je br. 50. Vaš stan je na sledećem spratu… Zar Vam nisu objasnili..?“ izustio je nevoljno i pomislio na domara njihove zgrade, koji očigledno nije dobro obavljao svoj posao i kome su ovakve greške bile učestale. Obuzdao je bes i blago se osmehnuo, ali je obećao sebi da će tom šarlatanu očitati lekciju, čim ga bude video.
„Oprostite komšija, uvek zalutam kad ne stavim naočare. Mislio sam da su mi u džepu, kad ono…“
„Kad ono, nisu“, dodade Laki.
„Pa, da? Miopija je gadna stvar. Moja žena ne može da razume moju nemarnost što često zaboravljam naočare, iako uvek mislim da sam ih poneo sa sobom…“
„Kad ono, budu u drugom sakou“, reče komesar.
„Kako znate?“ zaprepašćeno će LJ.
„I meni se dešavaju slične stvari“.
„Da, to je tako, cest’ la vie. Upravo iz tog razloga društveno nisam aktivan, pa retko izlazim u grad, dok je moja supruga željna svega. Zbog toga bolje da ima prijateljicu s kojom bi upotpunila svoje vreme. Možda ste je videli, dolazila je par puta kod nas, zove se Doris Plat“.
„Da, jesam… G-dine LJ., trenutno žurim, nastavićemo razgovor drugi put“, Laki je prekinuo ovaj smarajući momenat i ispratio svog suseda do stana. Tada je čuo kikote g-đe LJ. i njene prijateljice Doris. Iz nekog nepoznatog razloga nikada mu se nije dopadala ta g-đica Doris. Bila je izuzetno odbojna i ružna za devojku svojih godina. Podsećala ga je na nekog, ali nije znao na koga. Za razliku od zanosne Lare, koja je bila oličenje ljupkosti i lepote, Doris Plat je bila sve suprotno od toga – korpulentne građe, izrazite brade, krupnog nosa, maljavih ruku, bez imalo senzualnosti u hodu i gestikulaciji. Međutim, kosa joj je bila plavetno crne boje, uvek sjajna i doterana na paž, ali ipak Lakiju se zgadila pomisao da mora da ljubi takvu ženu. Međutim, popodne je bilo isuviše lepo da bi ga kvario glupostima, što je značilo da je bilo vreme da se sprema za sastanak. Nakon pola sata, komesar je bio već na putu ka hotelu „Moskva“. Pošto je imao još vremena do sedam, odlučio je da prošeta sporednim ulicama, kroz zelenilo parkova. Kako su minuti prolazili, tako je mesec smenjivao sunce – bilo je prijatno za šetnju. Odlučio je da ode do cvećare na uglu i da lepoj Lari kupi cvet, ali prizor koji je ugledao nekoliko metara pred sobom ostavio ga je u čudu. Brzo se sakrio iza stabla debelog hrasta koji se nalazio tik uz trim stazu i posmatrao iz prikrajka. Isprva nije mogao da poveruje šta vidi, a onda se dvaput uštinuo za obraz i shvatio da ovo ipak nije san. U zamračenom kutku, na klupi kod velikog žbuna leska sedele su g-đa LJ. i njena ružna drugarica Doris, ali nisu sedele uobičajeno kao što sede dve drugarice. Bile su prisnije. Leva noga g-đe LJ. bila je prebačena preko desne butine g-đice Doris, a g-đica Doris ju je levom rukom milovala po njoj i desnom je držala oko struka. Bio je to nesvakidašnji prizor, ali ne zbog prizora koji je bio uobičajen za mlade parove što se noću sastaju u parku, nego zbog toga što su se dve sredovečne žene ponašale tako. A onda je usledio pravi šok. G-đica Doris je poljubila g-đu LJ. u usta, i to na francuski način. Komesar je raširio oči od zaprepašćenja i ugrizao se za ruku kako bi ostao tih, ali mu se glasni uzdah oteo iz grudi kada je video da je g-đici Doris otpala kosa s glave i to jednim pokretom. Doris je smesta pogledala u LJ. i u njenim očima videla užasan strah. Dala joj je znak glavom i onda se g-đa LJ. izgubila za par sekundi. U tom trenutku upalila su se ulična svetla i osvetlila ljubavničku klupu na kojoj je sama sedela Doris. Sada je Laki imao potpunu sliku pred sobom i mogao je da utvrdi razlog svoje odbojnosti prema njoj, a razlog je bio i više nego očigledan. Da je Doris koji slučajem bila Doris ništa od ovog ne bi bilo, ali Doris je bila Boris, vešto prerušen mladi domar njihove zgrade. Zato je Doris Lakiju bila gadljiva sve vreme, baš zbog toga što ga je ova prilika podsećala na nekog. Boris je hladnokrvno mogao da prođe kao žena i da svima, čak i komesaru, stavi do znanja da sve mačke mogu biti crne u mraku, a kratkovidost je g-dinu LJ. zamračila oči pred nosom te nije mogao da primeti razliku i raspozna osobu iza maske. Miopija je ovu preljubu učinila još verodostojnijom. Laki je zažmurio na tren, a kada je pogledao u pravcu klupe, više nikoga nije bilo.
Na pragu je bilo 19h i Laki je hitrim korakom krenuo tamo gde ga je čekala Lara, mačka koja se čak i u mraku raspoznavala od drugih. Iako nije znao šta ona zapravo želi od njega, obećao je sebi da će biti pravi džentlmen. Grohotom se nasmejao prisećajući se njenog zanosnog hoda u kojem je još uvek čuo bat potpetica. Mačke imaju sve što im treba, pomislio je. Divljenje za druge, dug san i društvo – samo onda kad one to hoće, naravno. Nije mnogo razmišljao, već je samo kupio cvet i nestrpljivo produžio u restoran.

„Vreme provedeno sa mačkom nikad nije izgubljeno, čak i onda kad ti priredi najpouzdaniji trik na svetu. Odvlačenje pažnje“.

2. CRIME STORY – In the dark, all cats are black

In the dark, all cats are black

 

What’s that thrill? Thrill that’s not a part of normal and everyday life and that makes men to escape from reality and puts him under the veil of the dark secret.  Why people choose this way of expressing something that can not be otherwise expressed. The way they do that? That afternoon it was impossible to decipher the enigma of love for centuries stamped between Venus and Mars. Laki took a deep breath and pushed all the naughty thoughts that have stirred his adrenaline – he still is a married man with a rank of detective. But, the stunning, thirty seven year old, Lara Cohen rarely leaves somebody indifferent. Lara was a widow and wife of his late friend Max. Although she was twice younger than he, Laki has always believed that they were made for each other.  Now, two years after the death of Max, Lara desperately needed help from a true friend. And that friend was the detective. She walked into his flat, precisely when he was alone. She told him the story of her loneliness and longing for companionship. After that, she hurried to the hotel, leaving a deep imprint of her perfume, “Kenzo Amour”, in the air. She smelled exactly the same as two years ago. Her voice was velvety and slightly lengthened speech. She did everything possible to curb the anxiety and excitement. Despite her sophistication, sometimes she revealed her other side, like a real cat.

“If you’re free tonight, call me. I will be in the restaurant of hotel „Moscow“, at 7 pm. I’ll wait for you”, she said, leaving him with a thought. What does she want from him? He could only guess, though he assumed…

After 5 pm, he couldn’t think straight. Someone rang at the door. He felt chills, hoping to see charming Lara again, perhaps. He was immensely disappointed when he saw a new neighbour, Mr. Li, on the doorstep of his flat.

“Apartment 56?” asked Mr. Li.

“No, no sir, this is No. 50. Your flat is on the next floor… Haven’t they explained it to you?” he answered unwillingly and thought of the janitor of their building, who is obviously didn’t his job well and where such errors were common. He restrained his anger and smiled gently, but he promised himself that he will teach a lesson to that charlatan, as soon as he sees him.

„Sorry neighbour; always stray when I don’t put my glasses. I thought that I had them in my pocket, but…”

“… but they weren’t”, Laki said.

“Yes. Myopia is a nasty thing. My wife cannot understand my negligence. I often forget my glasses, even though I always think I brought them…”

“… but, they were in another jacket”, said the detective.

“How do you know?” Mr. Li was astonished.logo LAKI

“The same thing happened to me.”

“C’est la vie. For this reason I don’t socialize, and rarely go out, while my wife is eager for everything. Therefore, its better she has a friend. Maybe you’ve seen her. She was here a couple of times. Doris Plat. “

“Oh, yes. I’ve seen her. Sorry Mr. Li but I’m in a hurry. We’ll talk another time.” Laki interrupted the awkward moment and escorted his neighbour to his apartment. Then he heard giggles of Mrs. Li and her friend Doris. For some unknown reason, had never liked Ms. Doris. She was very repulsive and ugly for a girl her age. She reminded him of someone, but did not know of whom. Unlike fascinating Lara, who was the embodiment of grace and beauty, Doris Plat was the opposite of that – heavyset, pronounced chin, big nose, hairy hands, without any sensuality and gestures on the fly. However, her hair was black azure and always shiny. But still Laki is sick of the thought that he has to kiss a woman who looks like that. However, the afternoon was too nice to be spoiled by rubbish. It was time to prepare for the meeting. After half an hour, the detective was already on its way to the hotel “Moscow”. Having had more time to seven, he decided to walk the back streets, through green parks. As the minutes passed, and the moon turns for the sun – it was pleasant for walking. He decided to go to the flower shop on the corner and buy a nice flower for Lara. But the sight he saw a few feet in front of him, left him amazed. He quickly hid behind the large oak tree that stood next to the trim trails and watched from the sidelines. At first, he could not believe his eyes. And then he double-pinched himself on the cheek and realized that it was not a dream. In a darkened corner, on a bench in a large bush sat Mrs. Li and her ugly friend Doris, but they were not acting like two friends usually do. They were more intimate. The left leg of Mrs. Li was on the right thigh Ms. Doris and Ms. Doris’ right hand was on her waist. It was an unusual sight, but not because of a scene that was common for young couples that meet in the park at night, but because the two middle-aged women behave so. And then it was a real shock. Ms. Doris kissed Mrs. Li in the mouth, very juicy. The detective looked astonished and bit his hand to remain silent. But he could not control himself when he saw that Ms. Doris fell off hair from her head. Doris immediately looked at Mrs. Li. In her eyes she saw a horrible fear. She gave her a sign, and then Mrs. Li lost for a few seconds. At that moment, street lights turned on and illuminate the bench where now Doris was sitting alone. Laki had the full picture in front of him and now he knew why he was felling such an aversion to her. And the reason was more than obvious. In the case that Doris was Doris none of this would be. But Doris was Boris, cleverly disguised young janitor of their building. That’s why Laki felt repelled by Doris the whole time, just because she reminded him of someone. Boris was able to pass as a woman and to make clear to everyone, including the detective; that all cats can be black in the dark. And myopia blurred Mr. Li’s vision so he could not notice the difference and distinguish the person behind the mask. Myopia has made this affair even more credible. Laki turned a blind eye for a moment, and when he looked towards the bench, no one else was there.

It was almost 7 pm and Laki quickly went where he suppose to meet Lara, a cat that even in the dark differed from the others. Although he did not know what she really wants from him, he promised himself to be a real gentleman. He laughed, recalling her irresistible walk in which he still heard the sound of heels. Cats have everything they need, he thought. They have admiration for others, long sleep and company – only when they want to, of course. He didn’t think much; he just bought a flower and anxiously kept walking towards restaurant.

He wrote on the card:

“Time spent with a cat is never lost, even when she prepares the most reliable trick in the world. Distraction.”

©Anee

1.Detektivska priča – LA CLÉ

Jutarnji zraci prelamali su se kroz veliku gustu hrastovu krošnju. U hladovini je bilo lepo, ali na pločniku glavnog trga, još u 9 ujutru, mogao si da pržiš jaje na asfaltu. Sparno septembarsko jutro i uzane ulice oko trga, obećavale su još teži dan pred sobom.

logo LAKI (1)

„Tja, ko bi rekao da se najlepše spava između velike i male gospođe (period između Velike i Male Gospojine, 28.8. – 21.9.)“, promrljao je Laki brišući znojnice sa čela. Bacio je kratak pogled na maramicu i smuljio u desni džep.

I dok je sunce nemilosrdno sijalo, upitao je mladu gospođicu da mu ustupi polovinu klupe pod hladom. Gospođica je klimnula glavom – upravo je završavala prelistavanje dnevnih novina.

Baš je lepa i opojno miriše, pomislio je Laki gledajući njenu raspuštenu smeđu, kovrdžavu kosu. Ma, nije lepa nego je prelepa. Bože, što nisam mlađi… Gde li sam je video? Poznata mi je nešto, hm? Možda sam joj bio sa majkom, nekada davno… Ma, šta ja to lupam. Laki, tvoja mladost se završila pre 30 godina, a sad se ponašaš kao matori napaljeni jarac, sukobljavao se sam sa sobom. Da je upitam nešto, a šta bih mogao…, premišljao se. Da joj tražim novine? Pa, ona ih ionako ne čita, rezignirano je zaključio.

„Mogu li malo, ako dozvoljavate… dok čekam da se otvori zlatara“, reče i zavrte glavom.

„O, da, naravno. Izvolite… Mada, nema ništa pametno“ odgovori ona kritičkim tonom.

„Stvarno? Zar je dotle došlo?“ Laki dodade izazivački.

„Ma da, nagoveštaj dosadnog četvrtka. Samo crna hronika, prevara…“, reče zatim pljesnu po novini. „Evo, vidite čime se bave. Pljačkama! Pljačkaju narod, zlatare, dvorce, banke i još pišu o lopovskim metodama. Strašno! Što ne pišu o ovima na vlasti, umesto što okrivljuju sitne lopove. Pa, oni su nedužni građani, posledica lošeg parlamenta. Ne znam, ne znam više šta da mislim. Ako želite nešto antidepresivno, bolje uzmite ukrštenicu. Tamo, barem nećete videti ni lopove ni vlast“, reče uznemirujućim tonom.

„A zašto Vas to toliko uzbuđuje? Vi ste tako mladi i lepi, ne bi trebalo da trošite energiju na gluposti?“

„Pa, ko će da brine o svetu, ako ne omladina!“ prkosila je.

„Razumem ja Vas… ali… kako beše, gospođice…“ ostavi zadnju reč u vazduhu.

„Gospođica Lola“.

„Gospođice Lolo, nije Vaš zadatak da brinete o kojekakvim pljačkama i lopovima…“

„A ko bi to trebalo da radi!“ opet je prkosila.

„Pa, evo ja, na primer. Ja sam komesar u policiji…“

„Ko… komesar…“ zamucala je. „Ma, šta Vi znate o tome!“ iznervirano je zaključila i ustala. „Izvinite, moje vreme je, a pretpostavljam i Vaše, veoma dragoceno. Prijatno“, klimnula je i odjurila glavom bez obzira. Laki je hteo da pođe za njom, ali se ipak samo naklonio.

„O, Bože, šta ovo bi, sto mu gromova? Šta sam uradio? Jesam li rekao nešto pogrešno?“ bio je zbunjen. „Ova današnja deca su totalno drugačija…“ slegao je ramenima. „A, mirisala je tako opojno, i ta njena kosa…“ uzdahnuo je i vratio se novinama.

Posedeo je još malo, sve dok nije ugledao mladog zlatara da se približava radnji. A onda je pohitao ka njemu.

***

Uska uličica bila je tik od trga. Tu su se uglavnom nalazile zanatske radnje. Na početku su bili oni najstariji: Paja šeširdžija, obućar Ševro, Srećko zlatar/sajdžija, a pri dnu: ključar Dane, krojačica Goca i Pera kujundžija. Ulica je bila kaldrmisana i autentična kao s početka 19. veka i bila je zaštićeno kulturno dobro.

Laki je pustio korak da što pre stigne kod zlatara “Srećka” i uzme svoj sat sa popravke.

„Dobar dan, lepi moj!“ zacvrkutao je kroz svoje mrke brčiće.

„Dobar dan“, reče mladić nevoljno.

„Sinko, jesi li mi popravio sat. Juče sam ti ga dao? Sećaš se, narukvica je bila prekinuta?“

„Da, sećam se, ali nisam stigao… Imali smo strašnu noć“ odgovorio je potišteno.

„Šta se zbilo, mladi čoveče? Bled si!“

„Ka… kako da ne budem bled kada su nam opljačkali radnju“, uzdahnuo je.

„Ovu?“ začuđeno Laki pogleda oko sebe.

„Ne, ovu. Gornju, na drugom kraju ulice.“

„Pa, kako… kad se to desilo?“

„Sinoć smo otkrili, kada se… kada se gazda vratio s puta.“

„Bio si tamo? Objasni mi malo bolje!?“ reče strogo.

Mladić je, poput svojih vršnjaka, bio još uvek nezreo i splet ovih okolnosti su ga brinule.

„Pa, znate…“, zamucao je. Bio je vidno uplašen. Opsedale su ga razne misli: A, šta ako baš na mene posumnjaju? A šta ako baš mene okrive i privedu u zatvor… a ja kod sebe nemam ni žut dinar, a kamoli kakvo zlato. A, šta sad da kažem? Šta da kažem kada sam ja bio zadužen za pazar? A šta da kažem da mi komesar poveruje? Već su me ispitivali celu noć… sigurno su poslali i ovog da me dokusuri“.

„Ne znam ja ništa o tome…“ reče, zatim ridajući nastavi. „Molim Vas da mi poverujete…“

„Polako, polako, lepi moj… Niko te ne optužuje, ne boj se“ smirivao je Laki situaciju.

Na ove reči, momku kao da je pao kamen sa srca. Udahnuo je duboko ćuteći nekoliko minuta. Najzad je počeo da priča:

„Celu noć su me ispitivali, kao kakvog zločinca… A, ja ništa nisam krivo učinio… Samo sam radio svoj posao…“, zastao je. „Kao i obično svakog jutra oko pola 9, našao bih se pred gornjom radnjom i čekao koleginicu Lilu da je otvori. Pokupio bih pazar od juče, a onda bih prošao ovde i isto to uradio. Potom bih otišao u banku, završio sa tim i vratio se na svoje radno mesto. Ali… ali, prekjuče, tj. u utorak nije bilo tako…“, zagrcao je. Nemirni pogled mu je lutao sa revera na rever komesarovog sakoa, a Laki je osetio da se nesrećni mladić nalazi stanju krajnje dekoncentracije.

„Možeš li još nešto da ispričaš?“ upitao ga je, a ovaj je blago klimnuo glavom. „Kažeš utorak? Šta je bilo dalje?“

„Pa, desilo se to da se niko nije pojavio da mi otključa radnju. Čekao sam pola sata na ulici, a onda sam se vratio ovde…“

„Kažeš da se to desilo prekjuče?“

„Prekjuče.“

„Prekjuče nisi mogao da uđeš u radnju, a tek sinoć ste otkrili krađu?“

„Tako je“.

„Znači, dan i po“. Mladić je potvrdio klimanjem. „Ko radi u gornjoj radnji, a ko ovde? I šta je ukradeno?“

„U gornjoj radnji se nalazi sef i veći komadi nakita, a ovde se uglavnom vrše popravke. Tamo radi gazda Srećko i koleginica Lila, a ovde brat i ja“.

„Znači, ti i burazer ste šegrti, majstori?“

„Da, tako nešto“, mladić je pognuo glavu i posmatrao vrhove svojih cipela.

„A gde je bio tvoj gazda Srećko?“ rezignirano je upitao.

Mladić je podigao oči prema komesaru i sa mnogo više sigurnosti nastavio dalje:

„Kao što rekoh…  Kada sam se vratio ovde, potpuno sluđen od čekanja, gazda Srećko mi se javio mobilnim telefonom. Rekao je da je hitno morao da otputuje u Pečuj (banja u južnoj Mađarskoj) na neki seminar zlatara. Naravno, sa njim je pošla i Lila. U toj brzini, zaboravili su da mi ostave ključ od radnje, pa su ga na graničnom prelazu poslali po nekom vehabiji koji je prolazio ovuda.“

„Vehabiji?“ Laki je sa čuđenjem izdigao obrvu.

„Mislio sam, po nekom kamiondžiji koji liči na vehabiju.“

„Pa, je l’ si došao do ključa?“

„Nisam. Dogovor je bio da ga sačekam na autoputu u motelu “N” u 13h, ali niko nije stigao. Čekao sam ga skoro dva sata i nijedan kamion nije prošao tuda.“

„Hm… Postoji li rezervni ključ?“ sumnjičavo je odvratio.

„Postoji. Zapravo, postoje tri ključa – jedan koristi gazda, drugi Lila, a treći stoji u radnji. Tog dana, oni su sa sobom odneli svoje ključeve, a treći ostavili u fioci…“

„U kojoj fioci?“

„U prvoj kod pulta“.

„Hm?“

„Zato i nisam mogao da uđem. Čak, ni ključar Dane nije mogao ništa da uradi, jer je radnja bila pod video nadzorom…“

„Aha, tako znači…“ zamišljeno je kažiprstom dotakao gornju usnu, a palcem vrh brade. „A, tebe su ispitivali u policiji?“

„Jesu, cele noći nisam trenuo. Uf!“ uzdahnuo je. „Kako su me nasekirali, samo su mi napravili zbrku“.

„Ne, lepi moj, samo je jedna osoba uradila to. Ništa ti ne brini“, rekao je zaštitnički uputivši mu jedan zahvalan i topao pogled.

Već u narednom trenutku, lagano je koračao ka gornjoj radnji.

***

Lila i Srećko sedeli su u bašti obližnjeg kafića “La clés” i pomno gledali u pravcu radnje, koja je bila obeležena crvenom policijskom trakom. Nisu imali pristup, jer je policija vršila uviđaj. U trenutku dok je pomoćni inspektor Gordan pisao izveštaj, Laki mu se približio.

„Kolega, ima li nečeg interesantnog?“ upitao je komesar.

„Mmm, interesantno je da otisaka nema i da je cela radnja u veoma pedantnom stanju. Lopov je očigledno bio lukav… U stvari, samo smo kraj sefa pronašli pikslu i u njoj opušak cigare i palidrvce šibice“, reče inspektor Gordan. „Umotali smo ih u maramicu. Evo!“ izvadio je zamotuljak. Laki je razmotao dokaz i bacio pogled na nj, a zatim ga smuljio u levi džep.

„A, da li se zna šta je ukradeno?“

„Mmm, 10 zlatnih poluga iz sefa i par komada nakita od 14-karatnog zlata.“

„Hm, zlatne poluge? Od kada zlatari drže poluge u radnji?“ osvrnuo se Laki.

„Kažu da je…“, naklonio se ka komesaru i diskretno nastavio. „Kažu da je gazda strastveni kolekcionar malih poluga iz švajcarskih banaka“.

„Hm, zanimljivo“ žviznuo je jednom. „Niko od civila nije ulazio u radnju od trenutka kada je prijavljena krađa?“

„Nije. Na vreme smo je obeležili trakom.“

„A, da li je objekat pod video nadzorom?“ pitao je, iako je znao odgovor.

„Jeste. I to najmodernijim“.

„I, šta su zabeležile te moderne kamere?“

„Nisu ništa. Bile su isključene!“

„Puu…“, pljucnuo je. „U pičku materinu!“ opsovao je glasno i iznervirano. Inspektor Gordan je slegnuo ramenima.

„Ništa niste pomerali od kada ste vršili uviđaj?“

„Nismo.“

„Cela radnja stoji potpuno isto, kao u trenutku krađe“, pitao je Laki, a inspektor samo klimnuo glavom.

Komesar nije imao vremena za gubljenje. Zakašljao se i ušao unutra. Izvadio je maramicu iz desnog džepa.

***

„Istina, ništa naročito“, prozborio je nakon dugog razgledanja. Sve je bilo na svom mestu – ako bismo izuzeli da je sef bio otvoren i prazan, kancelarija g-dina Srećka je bila uređena do te mere da je svaki papirić stajao na svom mestu; prednji deo sa pultom na kome je stajao lap-top, telefon i stalak sa vizitkama bio je na svome, naravno, ako bismo opet izuzeli da je staklena vitrina za nakit bila prazna iliti pokradena. Čak je i fioka bila prazna, tj. nije bilo nikakvog ključa.

Očito da je lopov zaista bio profesionalac. Laki mu je pozavideo. Bio je ljubomoran na njega i psovao ga je u sebi.

„Kreten“, rekao je više u zanosu nego u srdžbi. „Zar da ne ostavi nijedan trag… Kako li je, majku mu, samo uredan…“, mrmljao je. „Sada bi ga moja Melanija pohvalila, pa i nek je lopov samo da je uredan…“, cedio je i dalje, gledajući u telefon. „Da li da joj javim, da joj kažem da me je njena bolesna higijena pobedila?“ I taman kad je hteo da podigne slušalicu, brzo je vratio ruku ka sebi. „Bože, šta ja to činim!?“ vrisnuo je tiho, zatim ponovio još jednom: „Šta to radim!?“ Zurio je u telefon, kao da je ugledao duha. Zanemeo je od uzbuđenja, a u stvari sasvim neočekivano uočio je sitan detalj – detalj koje su njegove kolege zanemarile.

U ovakvim trenucima mogao je samo da zahvali sopstvenoj ženi i njenoj bolesnoj pedanteriji, jer da ovde nije bilo, kao u apoteci, bio bi totalno izgubljen i ne bi ni setio da obrati pažnju na ovaj detalj.

Hm, ipak ovde nije sve tako uredno, pomislio je. Sve što se vidi spolja, nije isto i iznutra. Zatim je uzeo jednu vizit kartu na kojoj su bili kontakti zlatare. Polako je izašao ispred radnje. Vizitku je tutnuo u ruku inspektoru Gordanu i šapnuo mu par reči. Inspektor je odmah krenuo po naredbi, a Laki je još koju sekundu stajao kod vrata potpuno zamišljen.

Prostrujilo mu je mozgom da bi lopov mogao da bude baš…

***

Srećko i Lila su i dalje sedeli u kafiću “La clés”. Bili su upadljivo nervozni.

„Ali zašto… Biće sve u redu“, govorio je Srećko. Hteo je da je pomazi po smeđoj, kovrdžavoj kosi, ali ona mu je izmakla.

„Ne diraj me!“ oštro je ocenila. „Bila sam glupa kada sam se upetljala u ovo… Sada će nas ispitivati i saznaće za nas“, siktala je, povlačeći dim za dimom.

„Pa, neka znaju… Razvešću se… Šta mi mogu…“

„Ne ide to tako! Nije stvar u tome! Kada saznaju da smo bili na ljubavnom putovanju, a ne radi posla…“, rekla je nervozno. „Ah, da sam samo znala, sama bih otišla od tebe“, dodala je bez oklevanja i ugasila cigaretu.

„Stvarno bi me ostavila?“ upitao je sa čuđenjem. „Stvarno?“ ponovio je gledajući je u oči. Ali, ni posle par trenutaka nije dobio odgovor.

Laki se približavao ljubavnicima. Suzdržavao je osmeh ispod brčića, ali uzalud. Donekle je znao za ovu ljubavnu priču, tj. njegova Melanija je načula iz gradskih krugova pa mu je prenela. Komesaru su oduvek bili interesantni ljubavni trouglovi. Možda, baš zato što je iskreno žudeo da bude akter jednog, da bi opovrgao sva govorkanja koja su ga potajno pratila, da je šonja, mlakonja, nejebač i da preza od žene. Ali koliko je žudeo za tim, toliko se nije usuđivao. I naprosto ova priča se uvek završavala samo skupljanjem aktuelnih tračeva.

„Dobar dan, lepi moji“, javio im se uz osmeh.

„Reci mi, reci… Ah, dobar dan, komesare“, pozdravio ga je Srećko, a u glasu mu se pronela zabrinutost. Lila je samo podigla ruku i mrdnula prstićima. Međutim, Laki je imao manire pravog džentlmena, pa ju je poljubio. Bez oklevanja, ona mu je još više pružila ruku i šarmantno mu se nasmešila. Zatim je zastao na tren i lepoticu pogledao pravo u oči.

Baš je lepa i opojno miriše, pomislio je Laki. O, kako joj je kosa lepa… raspuštena, u boji lešnika… pa te kovrdže. Ma, nije lepa nego je prelepa. Što, bre, nisam mlađi… možda sam joj bio sa majkom… ne znam, odnekud mi je poznata, hm? Ma, i ovako bih je…brrr“, zakašljao se što snažnije, samo da bi sakrio iznenađenje koje ga preplavilo u očima. Pa da, on je nju negde već video, ali ne može da se seti gde. Uglavnom, kako god bilo, ponašaće se kao gospodin, a ne kao napaljeni jarac  – mada on bi u ovom slučaju više voleo da bude jarac.

Seo je sa njima, tj. prekoputa nje, tako da je mogao da je posmatra. Srećko je nemo gledao u daljinu, tražeći beg u duvanskom dimu koji mu je izlazio iz usta.

„Ah, komesare drago nam je što ste tu. Pomozite nam?“ zabrinuto mu se obratila Lila.

„Mila moja, sve za Vas“, odgovorio je umilnim tonom uz blagi naklon. Laki je znao tu ženu, u stvari poznavao ju je iz gradskih krugova. Njena priroda je bila đavolski vatrena.

„Ja sam van sebe… Ne znam kako da se povratim. Hoćete li nešto alkoholno da popijemo“, tiho se oglasio zlatar ne sklanjajući pogled s mrtve tačke.

„Pa, moglo bi“, uzvratio je Laki.

„Šta biste?“ Tek posle ovog pitanja skrenuo je pogled u njegovom pravcu.

„Nešto što bi dobro išlo uz jednu cigaretu?“

„Džin?“ upitao je Srećko, a komesar potvrdio. „Konobar! Tri dupla džina!“

„Zbilja… Kada ste otkrili krađu?“ krenuo je Laki.

„Kasno sinoć, kada smo se vratili sa puta… Znate, bili smo dva dana u Pečuju.“

„Pojasnite?“

„Ovako, uf…“ uzdahnuo je i nastavio s teškom mukom. „U ponedeljak kasno sam zatvorio radnju i sve je bilo u redu. Otiš’o sam kući da se spakujem i onda sam se uputio kod Lile…“, zacrveneo se u licu i time odao prve znake sramote. Savio je glavu, odnosno skrivao je pogled.

„Nastavite“, reče komesar ozbiljno, kao da ga nisu ticale ljubavničke igre – a u stvari to ga je potpuno zanimalo.

„Te noći sam bio kod nje u stanu… Znate, mi smo… ono…”

„Švaleri! Znam! Teraj dalje, lepi!“ odvratio je što glasnije, a Srećko je raširio oči od zaprepašćenja. Lila je i dalje nemo posmatrala. Samo je izvadila naočare za sunce iz torbe i metnula ih na oči.

„Pa… Negde pred zoru, tj. u utorak ujutru krenuli smo za Pečuj. Tamo smo bili skoro dva dana i sinoć smo se vratili. Kada smo se vratili, odmah sam produžio u radnju. Naizgled, sve je bilo okej… Mislim, hoću reći, da nije bilo tragova razvaljivanja, ali kada sam otvorio sef zatekao sam neverovatan prizor…“, uzbuđenje mu je odjednom poraslo. Uhvatio se za grudi i blago savio.

„Mili, šta ti je! Uzmi malo vode!“ u tom trenutku skočila je i Lila. „Konobar! Malo leda, molim!“ viknula je.

„Hm, recite mi u koliko sati ste, u ponedeljak, izašli iz radnje i kada ste otišli kod Lile?“ diskretno ga je upitao Laki, čim se ovaj malo povratio.

„Iz radnje sam izašao oko deset, dok sam otišao do kuće i spremio se… kod Lile sam stigao nešto pre ponoći. Zašto to pitate?“

„Ko pita, taj ne skita?“ dodao je u šaljivom tonu i potapšao ga po ramenu. Zatim je spustio ruku, kada je konobar doneo džin i led.

Laki je uzeo čašu sa hladnim džinom, nazdravio ljubavnicima, a onda je otpio na ex odavajući utisak kao da nema vremena za njihove špurije.

„E, sad, odgovorite mi na jedno pitanje“, rekao je skoro drsko bez najave. „Da li samo vas dvoje znate šifre od sefa i sigurnosnih kamera?“

„Mmm… znaju i ljudi iz obezbeđenja “My Security”. Oni su nam… ugrađivali… tu tehniku“, odgovorio je Srećko s naporom još uvek držeći se za grudi.

„Komesare, možemo li drugi put nastaviti ovo ispitivanje? Vidite da mu nije dobro!?“ naglo je odreagovala Lila. „Mili, uzmi malo alkohola da te povrati. Uzmi i leda, stavi na vrat, biće ti bolje“.

U tom trenutku Laki se osetio neprijatno zbog opomene, pa mu je prošlo kroz glavu da možda stvarno nije preterao. Ali, onda kada je nastupio onaj brižljiv momenat nešto mu je gadno zasmrdelo ovde, pa je bez obzira na sve odlučio da stvar istera do kraja.

„U redu, kako vi želite“, rekao je tupo. „Mogu li se onda poslužiti cigaretom?“ pružio je ruku ka elegantnoj tabakeri.

„Izvolite, poslužite se“, uzvratila je sa smeškom. „Možda će Vam biti jake, ako ne konzumirate kubanke!“

„Naprotiv, baš takve mi i trebaju u ovom trenutku“, odvrati komesar. „Vi ne palite?“ zagledao se u nju.

„Samo, ponekad, u teškim situacijama. Ovo su Srećkove cigarete.“

„Ni ja nisam neki pušač, ali nekad mi dođe“, umešao se Srećko.

„A, ja ne smem zbog že… posla… Ali, sada smo na otvorenom.“

„E, pa onda izvolite. Uživajte“, odvratila je Lila vrlo ljubazno.

Dugačko palidrvce je zaplamtelo.

„Još samo jedno pitanje, ako smem da postavim?“ upitao je nonšalantno. „U stvari, pitanje je za Vas, lepa moja. Gde ste Vi bili u ponedeljak uveče?“ ispućkao je prvi dim.

„Pa, kako gde? Kod kuće, spremala sam večeru i čekala Srećka“, odgovorila je postiđeno. „Nadam se da će ovo ostati tajna, ipak je on oženjen. Ne bih želela da mu se još nešto loše desi.“

„Hm… Naravno. Možete računati na to“, rastegao je blag osmeh i iz levog džepa izvadio smotanu dokaze. Onda je povukao dim, kao da se priprema za sledeći korak. Tiho je izustio: „Da, to je to!“

Srećko i Lila bili su zadubljeni u svoje misli, tako da nisu ni opazili šta komesar radi.

„Komesare… Možete li doći za čas!?“ iza leđa se oglasio inspektor Gordan. Laki je istog trena ustao, ne ističući obradovanje zbog pojave svog kolege. Sigurno je nešto saznao, promrmljao je mislima. I bio je potajno ushićen.

Povukli su se u stranu. Par minuta su se domunđavali, a onda kada su se konačno dogovorili Laki se vratio za sto.

„E, ovako, lepi moji… Sada će vam sve biti jasno“, reče im glasno.

„Na šta mislite?“ upitao je zlatar.

„Pa, vidite ovako. Ova maramica, to naizgled nije obična maramica, već corpus delicti…” Lila je u neverici zurila. Srećko je raširio oči od iščekivanja. Komesar je nastavio. „Krađa je mogla da se izvede samo na jedan način i to uoči vašeg odlaska u Pečuj“, trudio se da zvuči teatralno, a onda je razmotao maramicu. „Vidite, pronašao sam vrlo interesantnu stvar – jedno palidrvce i opušak. Ove dve stvari“, rekao je sa zadrškom i pokazao im dokaze. „Šta treba da znače?“

„Vi… sumnjate da sam ja…“, ciknuo je Srećko.

„Da li Vi sumnjate da možda ja sumnjam“, reče oštro. „Palidrvce dokazuje samo da je lopov, i pokradeni, prekršio zakon o zabrani pušenja na javnom mestu!”

„Ja koristim te šibice… i opušak je od ovih cigareta… Na šta ciljate!? Da sam ja opljačkao sopstvenu radnju!?“ Srećko je bio ironičan i na rubu živaca.

„Polako, lepi moj, nije to tako jednostavno… Možda bi lopov i bio lukav da mu nije promakla jedna stvar? Zapravo, ovo dokazuje da je lopov hteo Vama da smesti!?“

„Meni!?“ zaprepašćeno će zlatar.

„Da, Vama! Ali to sad nije tako bitna stvar, postoji druga bitnija…“, rekao je s naglaskom na poslednju reč, a zlatar ga je posmatrao iz uglova očiju kao da želi da razazna misteriju. Laki je odćutao ovaj momenat, ali ga je iskoristio da što bolje osmotri tajne ljubavnike. Taj momenat mu je bio potreban da prosudi.

„Fiksni telefon“, reče komesar posle kratke stanke.

„Š… šta?“ Srećku ništa nije bilo jasno.

„Sada ću Vam pojasniti“, mahnuo je inspektoru Gordanu da priđe. Zatim je nastavio:

„Kolega i ja smo utvrdili neke stvari. Vidite, u Vašem telefonskom aparatu zabeleženi su svi pozivi… Doduše, listing smo izvadili i iz pošte. Tako da smo došli do jednog veoma interesantnog detalja“, zastao je i uzeo dokument od insp. Gordana. Uputio je jedan prodoran pogled Srećku, kao upit na to da li je spreman da čuje nastavak. Zlatar ga je i dalje nemo gledao raširenih očiju.

„Memorisan je jedan poziv u periodu kada oboje tvrdite da niste bili u radnji. Prema listingu, u ponedeljak u 23:13 bio je obavljen poziv. Znači, neko je iz radnje koristio telefon. U pitanju je broj: 340 11 02… Mi smo malo istraživali i našli vlasnika…“

„Ne znam šta pokušavate time reći, ali to nije nikakav dokaz… Telefonskom aparatu možete podesiti vreme prema svojoj želji!“ odjednom se pobunila Lila.

„Da, to zaista nema veze. Pa, ja sam samo nekoliko puta menjao vreme da bih…“, nastavio je u tišem tonu. „Prekrio svoje švalerske pozive“.

„Mislim da gubite vreme“, dodala je ironično.

„Zar, stvarno mislite da gubim vreme?“ pitao je Laki.

„Da, msilim. I sada nas glupavo zadržavate ovde, a vidite da mu nije dobro“, rekla je drsko i spustila je ruku na Srećkov potiljak. „Dajte, već jednom završite s tim!“

„Da, skratite priču!“ sad je i Srećko bio nervozan.

„Hm, da skratim?“ Laki je uzvratio uvređeno, zatim. „Onda ispričaj ti, dragi kolega. Možda ćeš im bolje objasniti?“ obratio se Gordanu, a ovaj je odmah počeo da vergla svoju priču.

„Komesar me je pre par sati zamolio da proverim telefonski aparat iz Vaše radnje. Kada sam utvrdio memorisane broje, odjurio sam u poštu. Tamo su izvadili i listing poziva. Te dve stvari sam uporedio i došao do zaključka da se pozivi podudaraju. Naime, radi se o pozivu koji je načinjen sa telefonskog broja zlatarske radnje, u ponedeljak u 23:13. Tada je bio pozvan broj 340 11 02, a njen vlasnik je…“ prekinuo ga je Laki.

„Njen vlasnik je Leonora Milić. A znate li ko je to!? To je sestra Vaše ljubavnice. Zovu je Lola!“ obratio se Srećku. „ I imao sam kratak susret s njom pre par sati…“

„Kakve veze ima moja sestra?“ ciknula je Lila spremna za svađu. „Kako možete to da tvrdite..?“

„Te večeri ste imali dovoljno vremena da dotrčite do radnje i da se vratite u stan pre dolaska Vašeg ljubljenog…“

„Ma šta fantazirate..?“

„Vaše fantazije su veoma ostvarljive, verujte mi!“

„Ma šta Vi to hoćete da kažete!“ povikao je Srećko.

„Hoću da kažem da je Vaša ljubavnica iskoristila period Vaše odsutnosti da Vas opljačka. Dok ste Vi spremali kod kuće, ona je dotrčala u radnju, ugasila kamere i javila sestri da je sve sređeno za pljačku. Iako je na sve mislila, imala je propuste.“

„I to je po Vama dokaz – telefonski poziv“, nasmejala mu se Lila u facu.

„Dokaz je da smo Vašu sestru zatekli u stanu sa ukradenim predmetima. Takođe je kod sebe imala ključ od radnje, onaj rezervni što stoji u fioci kod pulta. Tako da… nije bilo svrhe skrivati zločin. Ona je odmah priznala sve“.

„Š… šta“, zamucao je Srećko.

„Idiotkinja!“ opsovala je glasno. U ovom trenutku ju je mrzela. Kako je samo glupa! Nimalo nije na mene…

„Genijalno ste to izvele! Sestre u akciji!“ dodao je iznervirano.

„Je l’ to istina!? Lila, reci mi da to nije istina i da ovaj ovde komesar priča gluposti…“, zapomagao je zlatar. Lila je samo ćutala. Srećko je prebledeo i nakon par sekundi stropoštao se na pod. Ovo je bilo preteško za njega. Ovakav udarac nije očekivao. Ubrzo su ga sanirali kolima hitne pomoći.

Nešto kasnije, uprkos opiranju i neuspelom begu, Lila je odvedena u policijsku stanicu.

***

Dan se nastavio. Sunce je i dalje sijalo ulicama koje su bile tako tesne da u njima ni ker nije mogao da maše repom levo-desno, nego gore-dole. I sve je bilo kao da se ništa nije desilo. Samo je policijska traka krasila vrata zlatarskoj radnji i kvarila eksterijer ovoj autentičnoj ulici. U kafeu “La clés” su i dalje sedeli komesar Laki i inspektor Gordan.

„Komesare, još jedan uspeh, zar ne? Bolji ste od Skotland Jarda“, reče Gordan i potapša ga po ramenu. „Može li jedno piće od mene?“

„Može, lepi moj, ionako nismo više na dužnosti“.

„Konobar! Dva džina!“

„I tonik“, dodade Laki. „Ne bih da se osetim na alkohol“.

„Aman, komesare, ne mirišete na žensku nego na alkohol“, prkosio mu je.

„Nije to zbog Melanije, lepi moj. Nego zbog imidža. Mada, onaj moj ženski um gori je od sibirske zime. Dobre strane joj se vide, a loše osećaju. Ali, držim ja to pod kontrolom“, rekao je odlučno. Inspektor je slegao ramenima.

Došao je trenutak da nazdrave.

„Cela zbrka oko jednog ključa! Vidite li Vi to?“ zaključio je Gordan i podigao čašu u vis.

„Hm, nije to običan ključ. Ima tu još nečeg?“

„Šta to“, bio je zbunjen.

„Znaš li šta je, u stvari la clés?“ zagonetno ga je pitao i prstom pokazao na natpis lokala.

„Šta?“

„Ključ svega je da zlodela, isto kao i dobra dela, imaju svoju cenu“, napućio je brkove. „Zlatar izgleda da nije naučio lekciju da su žene bespomoćne sve dok im se lak ne osuši na noktima. On ih ima dve, a ništa nije naučio. Čak, ova njegova ima sestru… Susreo sam se ja sa njom, delili smo istu klupu… Ma, da sam ja na njegovom mestu… ja bih to ovako…“, zamahnuo je rukom.

„Da, žene su…“, dodao je Gordan, ali ga je Laki ućutkao.

„Halo… Da, draga… Evo, odmah stižem… Baš sam krenuo kući… Šta kažeš? Namazala si nokte, pa da ti kupim… Aha, važi… Nisam pio, majke mi“.

„Hm, baš tako, žene su konkretno ostvarenje zločina“, promrmljao je sebi u bradu i otpio gutljaj.

©Anee

Povodom svetskog dana knjige, pročitajte jednu svetsku knjigu „OPERACIJA EROS“

DSCN0255

Kada se bog Eros spusti na zemlju da bi usrećio mlade ljubavnike poklanjajući im ljubav, onda to postaje lepo. Sviđa vam se! Dobro zvuči, zar ne? Ali kada postepeno, gotovo neprimetno, počne da se menja i da baš ta ljubav prerasta u nešto mračnije, onda to postaje jako čudno?

Sofija Kovač, naizgled, krhka devojka sa čeličnim prezimenom, mlada je studentkinja kriminalistike nemirnog duha. Ona voli posao detektiva, ali šta je nateralo da krene u potragu pre završenog fakulteta? Da li možda slučajni susret sa prošlošću i saznanje da je njena bivša i jedina ljubav u opasnosti, ili da je to u stvari pitanje života i smrti.

Dok pokušava da dopre do istine, Sofija se bori sama sa sobom da izađe na kraj sa izazovima u egzotičnoj zemlji antičkih bogova. U otkrivanju misterije pomaže joj profesor Pavle Miletić sa fakulteta, čije neobično i neposredno ponašanje zbunjuje mnoge beogradske inspektore, kao i njen prijatelj Dimitris, koji postaje deo ove avanture.

Mirisi mora, peskovite plaže, ljubavnih vrtloga, uvlače Sofiju u događaje kroz koje nije ni pomislila da će proći… Od misterioznog nestanka njenog Jovana, preko Egejskog mora, do polja ljubičica trnovit je put do cilja, čije ključeve nerešene misterije zločina nosi samo jedna osoba. Eros!

Dakle, ko je Eros? Vazduh koji miriše na jod i školjke, ispunjava se krvlju pronetim otrovnim česticama, zaverom, krijumčarenjem, masakrima…

Ovo je priča o uzbudljivoj misteriji zapleta u lepoti tajanstvenog Balkana. Podići će vas jeza, jer iznenađenja vrebaju na svakom koraku… možda, čak i iza vas. Okrenite se!

by Anee

PUTOPIS OBJAVLJEN U KNJIZI „KORAK ISPISAN PEROM“

„In vino veritas“ … u vinu je istina

Vino, Wine, Κρασι, Vin, Gwin, şarap… na bilo kom jeziku, u vinu je istina…

Kao da je vreme stalo od kada je Teokrit glasno povikao „In vino veritas“. Sve se više činilo da su Rimljani na svojim proslavama počeli da se iživljavaju nad ovim napitkom od grožđa. Hedonizam je prevazilazio svaku granicu i polako prelazio u orgije. U moru vina i grožđa, kupale su se pijane i nečiste duše, koje su se samohvalisale iznad samih Bogova. Uvijen u crne odore, stajavši sa strane posmatrao je sve sa žaljenjem. Bio je besan na ovakvo iživljavanje.

„Da li je to sudbina?“, pitao se u sebi.

„Moram li da krenem odavde i da zaboravim, da pronađem novi dom“, još jedno pitanje u nizu pitanja.

Skupio je crni ogrtač i krenuo na put večnosti i zastao na tren da još jednom proživi svoju ličnu legendu. Kaže da mu je otac bio Vrhovni Bog, a majka najlepša princeza. Ali već od samog rođenja to neobično dete su pratili gnev i ljubomora – što od bogova što od smrtnika. Njegovo telo bivalo je rastrgnuto i uništavano, ali njegovo srce nikada niko nije dotakao. Iz svog srca Bahus bi vaskrsao i ponovo se rađao svaki put sve lepši.

Vođen impresivnom snagom svoje volje, božanskom energijom i neizbežnom lucidnošću, a takođe i umoran od neobuzdanog pira i stalnih lutanja po svetu odlučio je da se odmori u tom Kožetinu (stari naziv za Aleksandrovac), na dnu amfiteatra nekadašnjeg neogenog jezera, na njegovom zapadnom obodu. Meštani ovog malog i prirodno netaknutog mesta ugostili su ga vrlo lepo priredivši mu lepu gozbu od vruće veprovine, belog sira i domaćeg vina. Kako šećera u vinu nije bilo, zrna belog i crnog grožđa otvorile su Bahusovu ranjenu dušu i nimalo ironično počeo je da se smeje. Dorotej čuvar vinskih podruma i vinograda koji je sedeo pored njega gledao ga je sa strahom. Bahus, nalaktivši se na drveni stočić obrati mu se rečima:

“Starče, ti si dar od Boga i nisi slučajno postao čuvar ovog božanskog pića. Poštuješ li ti mene?”

Starac ga pogleda, ali sa manjom nevericom nego pre.

“Otkriću ti tajnu, ali moraš je čuvati”. Skinuvši sa sebe crni plašt otkri se u pravom licu. Vinska čaša u njegovim rukama poče da svetli.

“Od danas, pa zanavek, svoju dušu ostavljam ovde u Kožetinu i svim meštanima, kako bih vas oslobodio straha i nesigurnosti i naučio da uživanje nije privilegija, niti hir, već potreba nasušna svake duše”.

Od tada na prostoru ove Župe, grožđe časno zri, vina ima na pretek, a gde je vino tu je i ljubav. I na toj svečanoj gozbi koju su Kožetlani slavili njemu u čast, pozvali su i nju, tako prelepu i veličanstvenu, Veneru Boginju ljubavi, kako bi uveličala ovu feštu. Zato ćemo i mi iz istih razloga, dozvoliti da nas vodi kroz neopisiv svet hedonizma.

Sam Bog, glavom i bradom – BAHUS.

Prikaz antičkih bogova 1

Prikaz antičkih bogova

Bog vina je i dalje vladao ovom teritorijom, ali iz prikrajka. On je više želeo da budućim pokolenjima ostavi u amanet plodna vinogradarska polja, pa se tako nekoliko hiljada godina kasnije u snoviđenjima javio novom vladaru, županu Nemanji:

„Od davnina,

od pre vremena vina,

dođoh na ovo tlo,

na dno amfiteatra jezera neogenskog

i bacih seme.

Bacih seme koje proteče kroz vreme,

i ja poželeh da i ti budeš deo tog vremena.

Zato, dragi Nemanja,

Županu moj

Darivaj Manastiru Studenici,

Darivaj dušu, srce

I budi dobročinitelj,

Ktitor svog vremena,

Zaštitnik od bremena,

I voli okeaniju,

Kao drugu kuću svoju.

Ovaj se san Nemanji učini proročanskim, te učini onako kako mu Bog reče i Župi darivaše vinogradarska sela.

I tog, leta Gospodnjeg 1196. napisaše ktitorsku povelju kao božanski zakon kao amanet svakom narednom vladaru.

I knez Lazar je uživao u njoj, voleo je da dođe u Kožetin na Koznik da se odmori od državnih poslova. Jedino mu tu nisu navirale misli o Osmanlijama, jedino je tu bio u snovima tamjanike…

Na kupastom uzvišenju iznad reke Rasine videlo se sve. Knez je odatle pravio planove za srpsku Šampanju. Voleo je vetrove koji su nadirali sa zapadne strane, kako bi proroci rekli, iz Bordoa, daleke Francije. Lagano je duvao vetar, a u vazduhu se sejalo seme bojadisera, sovinjona, neoplante, šardonea, rizlinga… i sve je to bilo potrebno pripremiti.

Mesec je obasjavao Rasinu. Na srebrnoj mesečini nazirao se vrh kule. Lazar je šetao i udisao mirisni vazduh zrelog grožđa. Šetao je misleći kako bi bilo lepo da poživi u svojoj okeaniji, u toj oazi mira.

Pogledao je u zvezde.

Gledao ih je dugo.

Trebala mu je večernja doza tog beskonačnog niza.

Nalio je vino i gledao u sazvežđa. Pokušao je da ih izbroji. Osetio je žmarce. Kao mali bojao se mraka i imao je priviđanja raznorazna. Imao je priviđanja baš kao sada, i bojao se kao tada.

A on se rasprostrio po nebeskom carstvu. Smešio se u odori. Pio je i on. Lazar je trljao oči, jer nije mogao da poveruje u ono što se dešava, u ono što vidi. I pitao se da li to zaista vidi ili možda sanja.

„Drenča, Rudenica i Pleš neka budu tvoje postojbine… Ostavi im nešto…“, govorio je baršunastim glasom.

„Šta? Ko-me..“, Lazar je bio zbunjen, gutao je knedle od straha.

„U Mitrovo polje, neposredno u blizini planine Željin, idi. Idi i budi mu graditelj. Neka to bude volja tvoja, neka to bude drugim pokoljenjima za uživanje“, reče u dahu.

„Reku Rasinu na njenom izvorištu Željin darivaj potočnom pastrmkom, krkušom i klenom, neka bude bogato, neka se dobro jede…

Južno od Mitrovog polja prokopaj stazu do Vranje stene, biće ti potrebna…

Uredi polja u poljane, gaji ih već od sada…

Njihov broj će biti dvadeset i četiri, a može ih biti i više…

One će ti služiti za boravak vinograda tokom berbe…

One će biti impozantne arhitekture i ostavljaće nezaboravan utisak novim pokoljenjima“, nastavio je nakon pauze.

„U samom Kozniku, na sve četiri strane sveta, iskopaj po jedan bunar…

Ovu vodu ćeš dugo piti, jer ta će ti voda eliksir zdravlja…

A Koznik će ti biti glavna strateška tačka, vidljiva samo u području Župe…“, otpio je gutljaj vina.

„Okusi… ono malo mesto… kutak u Latkovcu… na zapadnom delu od sebe…

hodi tamo i sakrij sve autentično iz svog vremena…

Uradi to odmah dok ne bude kasno…

Odnesi od svega po jedno…

jednu stolicu, jedan sto, kašiku, viljušku, tanjir, bocu, vino, pehar, ćilim, prozor, čarapu, venac, tavu, klupu, šljivovicu, kajmak, med, sir, orah, oganj, duh svog vremena…

Odnesi i sakrij…

A kada dođe pravo vreme javi se u tom obliku…

Pribegni umetnosti i kulturi i dovedi sve umetnike sveta na jedno mesto…

Neka kozart bude centralna tačka svih zbivanja…

I neka ga čuvaju vitezovi reda Zmajeva…

A ovom zavičaju darivaj muzej, nek i stranci vide kako se nekad živelo…

Osnuj vinodeljsku školu…

I ne boj se, iz nje će poteći jedan genijalni um pun dobrote, zbog čega će ga i majka nazvati Dobrica…

I ne boj se, jer dok je Župe biće enologa, podrumara, vinara, voćara…

Biće i vina…

Biće uživanja…

Biće bića…

A i ti, sine moj, uživaj dok ti se okeanija smeši“, završi tiho i na tren nestade Lazaru iza oblaka. Lazar nasu još jednu čašu, pa još jednu dok ne iskapi celu buteljku. Na počinak ne ode, već ostade duboko u noć da napiše pismo čudnim jezikom kako mu izgovori sam bog.

Od tog doba ni Župa ne ode na počinak, ne ode i ne ide,

nego se iz veka u vek pretapa

U neka bela

U neka roza

U neka nova

U neka crna

Stara božanstva.

Autor: Ana Berbakov – Anee

©Anee

ja1

SAX priče – Oćutana ljubav

Ljubavne priče iz saksofona

I ja sam našla idealnog ljubavnika, kad god bismo vodili ljubav bili smo jedno, ja njegova idealna polovina, on moja… vodili smo ljubav tridesetosam hiljada puta, ako ne toliko bar trideset hiljada, nežno, spontano i uvek novo.

Umro je… Ne, nestao je, rasparčao se, a želela sam dete, zar samo jedno dete, ne znam, mogu li da biram kao što sam birala njega. Shvatila sam da ljubeći druge moje usne ne bride… one su stvorene samo za njegove.

10624901_10205520452200088_1533299949469029708_nBojim se našeg prvog poljupca, bojim se toliko da mi srce udara sve jače… jače nego prvi put. Shvatila sam da ako ode sad, ako ode posle i ne vrati se nikad, čak i da ne vidim njegove usne, usne moje brideće kao prvi put.

Od njega me ništa nije mimoišlo ni nesanica ni greh, ni reči koje je prosuo po meni one noći kada je otišao, u mojim očima umro… u istim očima dugih gledanja, sada opuštene od plakanja i neispavane od ispričanog sna koji se dugo u zoru lepio na usnama.

© Ana Berbakov Anee

U Novu godinu sa još jednom pobedom

Novu godinu započela sam pobedom na konkursu za najbolju krimi-pricu u regionu. Sad idem dalje. Hvala mojim čitaocima.

Ana Berbakov Anee: Osenčeni

Povukao je štafelaj bez slike ka sredini galerije. Namestio ga je kraj velikog božićnog bora na čijem je vrhu svetlela zvezda. Pokušavao je da sakrije uzbuđenje koje je ovladalo njegovim grudima. Bio je ponosan i na svoj bor, ali i na galeriju bogatu slikama. Protrljao je ruke, kao da je prizivao novac. Sladio se pogledima, a onda je liznuo palac i njime pomazio brkove.
“Borise, biće ovo dobra licitacija”, zaključio je tiho i iz džepa izvadio spisak. Letimično je prošao pogledom, a onda je izbrojao da fale još par slika da bi spisak bio kompletan. “Rekli su da će sutra doneti. Zbog kašnjenja naplatiću im veći rabat… naplatiću i njoj”, reče i nehajno dodirnu granu bora. Zaškripao je zubima tako jezivo da se usredsredio na svaki delić energije koju je posedovao kada je reč o novcu. U njegovim plavim očima se ogledala pohlepa. Voleo je novac najviše na svetu. Zatim je bacio pogled na sat – bilo je 22:22 – neko je možda mislio na njega, a i da nije, bilo ga je briga. Njemu je bilo važno da je i ovaj 28. decembar uspešno sprao sa svog punačkog tela. I brkova.
Zaključao je galeriju i otišao u pab sa Petrom, svojim prijateljem.

*

Jutro je bilo puno izmaglice, pravo decembarsko sa suncem što se u daljini smeje. Ljubica je i pre otvaranja galerije bila na svom radnom mestu. Brisala je pult i čistila pod. Bila je promrljivo poslušna – radila je isključivo u svom interesu, naravno, koliko je to dozvoljavao Boris. Nije ga baš mnogo volela, ali negodovanje nije ni pokazivala. Bila je odmerena, manje srdačna, hladna – ipak joj je Boris mnogo više dugovao nego što je plaćao. Njena vrlo ženstvena pleća, vitke noge, duga crna kosa, mladež iznad gornje usne sa leve strane nosili su odgovornost za četiri osobe. Uprkos svemu, šarm bi katkad izbijao na površinu, a osećaj zadovoljstva bi se odrazio kad god se u neposrednoj blizini nalazio njen maloletni sin Đorđe.
Na svetlosti maglovitog sunca kameni zidovi galerije presvukli su se u sjaj bledunjavog mramora. Galerija je spolja bila jednostavna i graciozna, otmena arhitektonska građevina izgrađena u stilu 19.veka. I unutra je zračila ozbiljnim i otmenim dostojanstvom. Visok plafon je omogućio da draperije u kraljevskoj crvenoj boji bude još provokativniji. Komadi antikvarnog nameštaja iz Napulja krasili su prostoriju, a narandžaste ruže davale živopisnost belini zimske idile. Pod je bio od terakota, a zidovi ukrašeni elegantnim novogodišnjim detaljima. Visoki bor od 15 metara potpuno je vladao prostorijom. Na drvetu su dominirali veliki okrugli crveni ukrasi i male narandžaste svetleće bobice i na vrhu svetleća zvezda. U uglu, kraj glavnog pulta, bio je postavljen sto sa posluženjem. Sve je bilo u perfektnom redu – bar je tako zaključila Ljubica, pre nego što je zvanično otvorila vrata galerije. Sada je samo trebalo rasporediti slike i sačekati goste.
Čekala je.
*
U prethodnoj je godini s vremena na vreme uticao na noćne more drugih ljudi kada je bilo reči o novcu, ali nikada ranije nije pokušao ono što se sada pripremao da učini. Ovo je što mu je sada bilo na pameti, bilo je tako nisko i mizerno.
Kada su poslednji učesnici licitacije doneli umetnička dela Boris ih je prebrojao, i opet falilo jedno. Uprkos tome, on je otvorio licitaciju. Novac nije smeo da trpi ovakve ispade. Sala je već bila puna ljudi i nije bilo vremena za čekanje. Petar je takođe bio prisutan i stajao je pokraj stola sa posluženjem.
“Dame i gospodo, dobrodošli na ovogodišnju licitaciju umetničkih dela”, obratio se Boris svima prisutnima. “Nadam se da ćete danas dobro proći i da ćete sebe ili nekog drugog obradovati lepim poklonom… uostalom, Nova godina je idealan trenutak za poklone”. Na kratko je zastao, a zatim je zamahnuo ukrasnim čekićem po nakovnju i označio početak licitacije “Gong”.
“A sada, zvanično otvaram licitaciju”, reče i pogleda u Ljubicu, koja je stajala pored njega. “Slika koja će otvoriti ovu licitaciju je umetničko delo vojvođanskog…”
“Izvinite…”, neko je povikao iz mase. “Samo malo da prođem…”, glas je odzvanjao sve jače. “Samo malo da prođem…”
Boris je pogledao u pravcu u kojem je dopirao nežni ženski glas, a kada je shvatio da je to bila lepotica koja je nosila poslednju sliku sa spiska ozarilo ga je zadovoljstvo. Već je u sebi izračunao rabat. Ovo kašnjenje je morao ekstra da naplati.
“Izvinite”, obratila se plavokosa devojka. “Donela sam sliku… možete li da je preuzmete”, rekla je to stidljivim tonom i Ljubici predala kesu sa slikom. Ljubica je sa prekorom prihvatila sliku, a u vazduhu je vladala nelagodnost i pritajena napetost. Plavokosa devojka se još jednom izvinila Borisu i povukla se u stranu.
Stala je kraj šanka.
*
Petar je gledao u pravcu plavokose lepotice. Posmatrao je mladež na levom obrazu i te krupne oči. Njen osmeh mu se učinio poznatim. Pre no što je ponudio cigaretom, odmerio ju je par puta od glave do pete. Bila je zgodna. Mada, ne bi on primetio njene izvajane noge da nije bila miniću. Čarape sa radom su ga još više uzbudile. Voleo je senzualne žene nabijene pritajenom erotikom. Naprosto, to ga je neviđeno palilo.
“Cigaretu”, pitao je i izvadio tabakeru.
“Ne, hvala”, odgovorila je sramežljivo i letimično bacila pogled ka njemu. “Piće”, insistirao je.
“Sok”, dodala je odlučno i pogledala ga pravo u oči. Odmah je spazila njegovu naočitu lepotu. Bio je lep, crn, vitalan, krupnih ramena, ravnog stomaka, i bio je neobrijan. U tome se u stvari isticala sva njegova muškost, u njegovoj tvrdoj bradi. Par sekundi bili su usredsređeni jedno na drugo, sve dok plavokosoj lepotici nije prišao drugi mladić. Mladić je bio oniži, smeđokos, prosečne lepote.
“Nadam se da je sve u redu”, obratio joj se, a ona je klimnula glavom. “Popij sok i gubi se”, rekao je blago naredbenim tonom.
“Martine”, pokušala je da mu kaže nešto, ali ju je on prekinuo.
“Suzana, molim te… neću više da tolerišem tvoje kašnjenje!”.
Duboko je udahnula, otpila gutljaj i uputila pogled izvinjenja Petru.
“Gospodar je ljut?”, rekao je potpuno nepromišljeno da se odmah pokajao i ujeo za jezik. Suzana se blago osmehnula, mada ni njoj nije bilo drago što je ljudi doživljavaju kao slugu, iako je bila kućna pomoćnica.
“Postoje dve kategorije. Prva kategorija je uvek gospodar svog vremena, a druga – gospodar budućnosti. Ja sam dva u jednom”, rekla je odvažno i okrenula se.
Petar se naklonio, a to je značilo da je njihovom druženju došao kraj. Dobro, sad je bar znao kako se lepotica zvala.
Suzana, to ime puno suza, odzvanjalo mu je glavom. Šta ga je to privuklo na njoj. Očigledno je to bila lepota, kazivanje citata, inteligencija Dostojevskog… i duge noge.
*
Suzana je žurno izletela iz galerije, pošto je otpila piće. Petrov ushićeni pogled ju je pratio, sve dok nije zamakla iza ugla. Već se kajao što je nije pitao da je odveze, ali sad je već bilo kasno. Ionako se kajao. Izvesni Martin je i dalje stajao kraj šanka neobraćajući pažnju na Petra. Očigledno je bio zauzet stiskanjem struka smeđokose lepotice raskošnog poprsja. Petar je uzeo još jedno piće i malo se udaljio od njega. Martin je sa pažnjom pratio licitaciju grleći damu blago nervoznim pokretom. I dama raskošnog poprsja nije skidala pogled. Pratila je svaki pokret.
*
Četiri sata je prošlo od početka licitacije kad je Boris pogledao u sat. Usta su mu nenormalno bila suva, iako je pio dosta tečnosti. Hteo je da napravi pauzu, ali sam tok licitacije ga je vukao dalje. Uzeo je samo gutljaj vode i zauzeo udobniji položaj. Blago se naslonio na barsku stolicu.
“A sada, dame i gospodo, slika broj 52… Uspavana lepotica, autor nepoznati, postmodernizam, ulje na platnu, 50×70, 1990. “, zastao je. “Početna cena 550 evra, ko daje više…”, nastavio je u istom tonu. “Dakle, ko želi lepoticu?”
Petar je voleo lepotice, pa ga je ova slika najviše zainteresovala. Smorenost u njegovim mrkim očima je nestala za tili čas kada je opazio delo koje je stajalo na štafelaju. Na slici je bila smeđokosa devojka sa dugom i bujnom kosom. Sedi na klupi, naslonjena na zid, desna ruka prebačena preko drvenog naslona, šaka opuštena, suvomanjasta, krhka. Njena leva noga leži ispod otvorene knjige. Desna noga prebačena preko kolena. Blago otvorena usta i poluzatvorene oči odaju utisak da je devojka sa slike opuštena – uspavana. I lepa je, a suština lepote se skriva u tami senke koja prozračno pada po njoj.
Boris bi katkad zadržao pogled na lepotici sa raskošnim poprsjem.
*
Kraj licitacije je označavao početak ugođaja. Koktel je otvorio Boris zajedno sa Petrom. Dok mu se piće grejalo u ruci, Petar je radoznalo posmatrao goste kojima je ova najava privukla pažnju. Definitivno bilo mu je zanimljivo. Ipak, vreme je neumoljivo teklo, a on je, ruku na srce, bio veoma dobar u čekanju. Uvek je čekao prave trenutke. Ovog puta to je bila oslikana količina novca na platnima, a njegov posao je bio da švercuje skupa umetnička dela i antikvitete. U Alžiru su ga već čekale povoljne ponude, isto tako i u Maroku. Licitacija umetničkih dela manje poznatih autora bila je samo maska za ovaj veliki poduhvat. Šverc je za njega bio mačiji kašalj, jer je prošao školu ratnog profitera tokom devedesetih, ali i kao čuvar zatvora “Sveti Grgur” pre rata.
Boris isprati Petra kratkim pogledom, a potom zapali cigaretu.
“Petre, mislim da je ova licitacija bila pun pogodak”.
“I tek će biti, kada završimo posao do kraja”, Petar se nasmeja umilno.
“U suštini mi smo već odradili”, reče on a Petar mu uputi pogled pun nesigurnosti, koji je govorio sačekaj još malo. U trenucima izmenjanih pogleda, Petru je zavibrirao telefon u džepu – zapravo to je bila sms poruka. Izvadio je telefon i pročitao poruku, a zatim se navratio još jedanput. Blagi smešak ga je odavao da je sve bilo u redu.
“Pa, Borise, mogu ti reći da si dobar prognozer. Već smo odradili”, reče zagonetno neskidajući pogled sa telefona. Boris raširi oči od uzbuđenja.
“Nije valjda…”
“Da, slike su bezbedno i neprimetno stigle u Alžir… odatle ćemo ih lako prebaciti ovde”.
“Ali, kako… to moramo zaliti… ali, opet, kako?”, Boris je bio zbunjen.
“Hm, kada savladaš tehniku senčenja onda je svaka kamuflaža moguća”, reče ushićeno. Bio je zadovoljan današnjim danom. Vreme mu je išlo na ruku, novac, ali i lepota.
Mislio je… Nisam ne zna šta mu je bilo na pameti.
*
Osećao se umorno, iako ništa nije radio. Samo se izuo pre nego što se bacio na krevet. Gledao je u plafon ne mičući pogled sa jedne tačke. Bio je zamišljen. Taj ukočeni, i nimalo sanjalački pogled je govorio da je intenzivno razmišljao o nečemu. Nije to bilo prisećanje, nego pretraga informacija, ubeđivanje samoga sebe, preispitivanje. Otvorio je lap top i ukucao Uspavana lepotica – ulje na platnu. Pretraživao je internet poput psa tragača sve dok se na ekranu nije pojavilo ime: Tomislav Babić, Uspavana lepotica, ulje na platnu, 50×70, 1990… Zatim je potražio Tomislav Babić – slikar i našao na sajtu znamenitih sugrađana rodnog grada Senja da je poginuo u ratu 1992. u Dubrovniku kada ga je pogodio geler tokom bombardovanja grada.
“Hm?”, uzdahnuo je.
Tomislav Babić… Tomislav…, vrteo je ime i prezime više puta po glavi, a energija koja je pulsirala u svakom slovu prepavljujući njegova sećanja, osetio je poput ogromnog talasa koji je nadolazio. Ipak, taj blagi strah koji ga je obuzeo na trenutak nestao je kao čarolijom.
U glavi mu se desio klak, tek tako odjednom i onda je znao. Znao je odakle mu je bio poznat slikar. I znao je da će od njega zaraditi.
*
Kasno jutro u galeriji je obećavalo ne tako dobar dan. Grubi koraci su odzvanjali pred punom salom, sve dok Borisa ne ščepaše dve ruke s leđa. Boris se gotovo zaprepasti, jer nije ni stigao da se okrene ka osobi koja ga je ščepala za vrat, a zatim za revere.
“Ti, nitkovu, jedan”, psovao je Martin besniji od svakog risa. Čak je Ljubicu, koja je pokušala da ga spreči u nameri, odgurnuo jako. “Prevarantu, huljo…”, stegao je pesnicu i udario ga u bradu. Boris je ispustio jedan prigušeni i užasnuti krik.
“Šta se dešava… Šta hoćeš!?”, povikao je Boris vidno preplašen.
“Kakve petlje si imao sa mojom ženom”, govorio je zadihano, dok ga je Ljubica vukla za rukav. “Ostavi me!”, viknuo je na nju i obema rukama je ponovo odgurnuo od sebe.
“Od kada si sa njom!?”, Petar je bio nezaustavljiv.
“Ja ću te tužiti za napastvovanje”, Boris se branio.
“Ma, nemoj…”, odgovorio je cinično i uzvratio mu još jednim udarcem. “Od kada?”
Boris je pao.
“Nisam ja kriv što si ti impotentan…”, pokušao je da se pridigne. “Ako imaš problem sa muškošću, idi pa se leči…”
“Da se lečim… Ovo je ti je dobar dokaz, huljo”, reče i prosu mu fotografije po patosu. Na fotkama su bili očigledni dokazi da su ovo dvoje bili zaista u vezi. “Ove slike su mi stigle jutros… od privatnog detektiva…”
“Rek’o sam ti da ideš da se lečiš”.
“Ja da se lečim…”, ponovio je besno s namerom da ga udari u glavu, ali su ga u poslednjem trenutku sprečili Borisovi prijatelji. Njegovi dobri frendovi su ga poslužili čajem u letnjoj bašti.
“Izvinite na neprijatnosti”, klanjao se Boris pred drugim posetiocima i skupljao slike sa poda, a zatim se povukao u kancelariju. Sipao je viski i pozvao Ljubicu da dođe.
“Zašto si ga pustila kad si videla da je imao lošu nameru!”, vikao je na ženu.
“Nisam mogla da ga zaustavim, prošao je pored mene kao brzi voz”, pokušala je da objasni.
“Ako te budem ja odneo, videćeš šta znači brzi voz… hranim te ovde, izdržavam tebe i tvog sina i to mi je hvala…”
“Pa, s obzirom kako me hranite, možda je i bolje što sam ga pustila…”, njen glas je bio oštriji od razdraženosti.
“Šta hoćeš reći?”, izbečeno je gledao u nju.
“Neću više da me iskorišćavate, moj rad ima vrednost”, rekla je smireno, a tegobu koju je osećala stegnula joj je želudac.
“Ako ti se ne sviđa, marš napolje”, rekao je drsko i nategao flašu sa viskijem.
“Zažalićete”, izusti brzo, a on je pogleda ispod očiju.
“I ti ćeš ako ne odeš odavde. Marš, napolje!” viknu i podrignu. Zaprepastila ju je količina zla koju je upravo rekao. Odjednom joj se zavrtelo u glavi, ali je smogla snage da izađe iz njegove kancelarije.
Zastrašujuće mirno napustila je galeriju.
*
Petar i Ljubica su se susreli gotovo na vratima galerije. Ljubica je zadržavala dah, svesna da se nasukala na veoma tanak led. Petrove oči susrele su pogled njenih i zadržale ga na kratko. Njen izraz lica bio je miran, ledeno miran da je Petar lagano zadrhtao. U tim mirnim očima boje petrola očekivao je da pojavi bar treptaj emocija. Ali na njenom licu ništa nije video, sem očaja. I čim je zaoračio u galeriju osetio je napetost u vazduhu. Obuzeo ga je nemir. Pogledom je tražio Borisa i kada je shvatio da ga nema u sali pošao je u kancelariju. Usput je u segmentima načuo šta se desilo. Mogao je da nasluti, ali mu i dalje nije bilo jasno. Kucnuo je i otvorio vrata od kancelarije bez čekanja.
“Pobogu Borise, šta se dešava?”, pitao je Petar vidno uznemiren kad je video Borisa sa oblogom na bradi.
“Ne pitaj me, danas sam takav maler…”, Boris je prozborio nevoljno i sipao piće Petru.
“Pa šta se desilo… što se držiš za bradu? Da te ne boli zub?”
“Ma ne, imao sam okršaj sa mamlazom… došao je sa fotografijama njegove žene… kao da ne zna da mu je žena fufa i da se kreše sa celim gradom.”
Petar uze jednu od fotografija, zagleda je i zvižnu.
“Opa, švaleru, povaljuješ ovako dobar komad a ne prijavljuješ”, Petar se prijatno iznenadio.
“Ma ne zezaj me…”
“Pa ako daje celom gradu, mogla bi i meni, slučajnom prolazniku”.
“Evo ti je, sad mi ne treba”.
“A ne, hvala. Zadovoljan sam izgledom svoje brade”.
“Zezaj ti, zezaj”.
“A radnica? Video sam je na ulazu, bila je očajna”, Petar je izvlačio reči od prijatelja, koji je bio obuzet hladnom oblogom.
“Dao sam joj otkaz. Ona je tražila veću platu”.
“Hm, dobro je da si to rešio. Meni si uvek dobro plaćao”, zaključi Petar.
“Eto, bar, neko da misli dobro o meni”.
“Možda i ne misli, ali te dobro poznaje…”
“Dobro, dobro… šta sad hoćeš?”, reče Boris vidno uznemiren.
“Hoću da ti kažem kako možemo da zaradimo još para?”
“Kako?”
“Ucenom”, reče odlučno.
“Kakvom ucenom?”
“Ucenićemo uspavanu lepoticu”, Petar je zvučao zagonetno, a Boris ga je oprezno posmatrao, nesposoban da potisne uzbuđenje koje se širilo u njemu.
“Uspavanu… koga?”
“Molim te, veruj mi”, probao je da bude uverljiv, iako su ga Borisove oči gledale totalno zbunjeno – štaviše to je bila Petrova ideja.
*
Iako su svi posetioci već davno otišli, Boris je zamišljeno gledao u Uspavanu lepoticu, koja je još ovu noć krasila zid njegove galerije – već sutra bi trebala biti kod novih vlasnika. Zamišljeno ju je posmatrao, svaku crtu na licu, milimetar, zamišljao je kako je slikar dodiruje po usnama, desnom obrazu, levom, pa joj dorađuje mladež na njemu, pa tu ruku koja leži opušteno, oči uspavane, knjigu ispod noge. Pokušao je da zamisli dodir papira na golom tabanu, a onda se začula zvonjava telefona.
“Halo”, rekao je tiho.
“Osvetiću ti se za ovo danas i tebi i tvojim gorilama”, pričao je hrapavim glasom i sa prekidima.
“Martine, odjebi. Nije ti bilo dovoljno za danas?”, zastao je. “Martine, Martine!”, začulo se tu-tu. “Kučkin sine”.
Otpio je viski, već iznervirano, i rešio da od kuće nazove Martina – zapravo i nije hteo sa njim da razgovara, koliko je želeo da čuje lep ženski glas.
Bes i želja su se fantastično mešali sa viskijem.
*
Poslednje decembarsko jutro je bilo sumorno. Kada je Boris pogledao na sat bilo je 14 časova. A onda je shvatio da je jutro odavno prošlo i da je duboko zagazio u pretpraznični dan. Zapalio je cigaretu, povukao dim i okrenuo Petrov telefon. Sa druge strane se čulo da je mobilni pretplatnik bio nedostupan. Odlučio je da se umije, ruča i da nešto kasnije ode do galerije i uzme novac iz sefa.
*
Prvi sumrak je već odavno prošao. On je ušao tiho u galeriju i nije palio svetlo. Znao je put do sefa, čak i po mraku. Upalio je samo lampu, tek tol’ko da vidi da otključa bravu – ali brava je bila već otključana. Njegovo zaprepašćenje je doživelo vrhunac kada je ukapirao da je sef prazan. Bio je opljačkan. I taj osećaj nije do kraja proživeo, jer kada se okrenuo sačekala ga je sablasna oštrica po sred stomaka. Izustio je tihi krik i pao na pod. Mrtav.
*
Nekoliko minuta kasnije, Martin je nemo gledao u njega pokušavajući da objasni sebi šta se zapravo desilo. Ubrzo, začula se policijska sirena.
*
Čim je začuo sirenu policijskih automobila Đorđe se sakrio u obližnjem dvorištu napuštene kuće. Pošto je preskakao ogradu koja je pri vrhu imala oštrice zakačio je jaknu za jedan kraj i strgao sa sebe. U isto vreme je osećao i slobodu i strah. Takva jeza ga je obuzimala da mu je hladan znoj liptio niz čelo. Savio se iza kamenog stuba s namerom da se sakrije od milicije…
Ali, samo par minuta kasnije za petama mu je bio iskusni policijski pas – pas k’o pas, nanjušio ga je.
*
Obojica beže, sklanjaju poglede i ćute; obojicu ih prvog dana nove godine posmatraju istim očima; obojica se nalaze u istom košu i dele vazduh u istom pritvoru; i kao još uvek nisu svesni šta ih je našlo – obojica su u blagom šoku. Pod budnim okom su pravde. Nedaleko od njih ridaju jedna majka i jedna žena. Svaka rida na svoj način braneći svoje. Svaka je, takođe, osumnjičena za ubistvo i nosi taj žig kao nevini židov.
Inspektor Ognjen i više nego zbunjen, štaviše nije očekivao da će se desiti zločin uoči samog dočeka. Psovao je u sebi. Nije znao odakle da počne. Vođen odlukom da je jutro pametnije od večeri zadržava i Katarinu i Ljubicu narednih 48 sati u policijskoj stanici. Za razliku od Martina i Đorđa, njih dve su bile u prostoriji za goste.
*
Pokušao je da potisne uznemirujuće misli onog trenutka kada je čuo da mu je prijatelj ubijen. Petar je uoči novogodišnje noći odlepršao u planisku brvnaru sa jednom od mnogobrojnih lepotica. Planirao je da se ujutru čuje sa Borisom – tako je i bilo – a kada je pokušao da ga dobije na telefon mobilni pretplatnik je bio nedostupan. Odgovor o tome gde mu se nalazio prijatelj dobio je na kućnom broju.
Petru su ceo dan odzvanjale reči: “Nažalost, gospodin Boris je sinoć pronađen mrtav u galeriji…”
Šta li se to desilo? Motalo mu se trista stvari u glavi. Iako je, možda, znao ko je ubica sasvim sigurno ga je bunilo novo otkriće da su ljudi sa kojima je imao najviše kontakata neposredno pred smrt bili osumnjičeni. I bilo ih je mnogo:
– Ljubica, samohrana majka koju mučki eksploatisao i na kraju je oterao
– Đorđe, maloletnik, koji je verovatno hteo da se osveti Borisu zbog majke
– Martin, prevareni muž
– Katarina, izdana ljubavnica
Svi su oni imali motiv i niko od njih nije imao alibi. Alibi – zna da zaglibi. Nasmejao se gorko.
Posle prve kafe, koju je popio sa gađenjem, obukao se i odlučio da sam pronjuška okolo.
*
“Moj sin nije kriv!”, povikala je iz sveg glasa razjarena Ljubica. Kancelarija inspektora Ognjena se orila od ženske vike. Glasovi očajne majke i prevarene ljubavnice su se smenjivali kao talasi u moru.
“Pa, on je još dete… on nema ni snage da zarije nož… a kamoli da ubije”, plakala je žena. “Boris je bio krupan, jak…”
“Boris je takodje i pio”, reče inspektor bez pardona. “Već su mi javili iz laboratorije da je imao alkohola u krvi”.
“Pa šta hoćete reći, da skot nije imao snage da se brani!”
“Pretpostavljam da Vam je skot slučajno izletelo iz usta?”, pogledao ju je začuđeno svojim mrkim očima. Uistinu oči mu i nisu bile toliko mrke, koliko su se isticale ispod mladalački sede kose – on je imao tek 40 šarmantnih godina.
“Ne nego namerno”, Ljubica je bila isuviše besna da bi mislila o posledicama svojih reči.
“Svaka namera se ovde beleži, pa čak i najsitnija… Pa, čak i kada je reč o preljubi”, sklonost ka tajnovitim odgovorima je uvek isticao kad bi mu se nešto otelo kontroli. Tada bi pogrbio ramena napred, kao da se brani, a u stvari hteo je istakne dominantnost. To mu je polazilo za rukom, jer je bio korpulentan i izgledao je jako.
“E, o tome Vam neću govoriti, to je moja privatna stvar”, oglasila se Katarina vidno iznervirana.
“Ako nećete shvatiću to kao odbijanje saradnje”, gledao ju je fiksiranim pogledom kao pit bul.
“Shvatite to kako hoćete”, reče dama sa raskošnim poprsjem na kome se i inspektorove oči zadržaše par sekundi. Ona to shvati i ešarpom pokriv vrat i grudi. Uz znak demonstracije okrenu glavu na drugu stranu. Ognjen se blago nasmeši. Najviše je voleo tvrdoglave žene.
“A ko je opljačkao sef? A ko je isključio kamere?”, pitao je glasno.
Ljubica je otćutala moment i odgovorila mirnim tonom:
“Ja”, zatim je nakratko zastala. “Morala sam da uzmem ono što mi pripada…”
“Zar ceo sef?”, pitao je zaprepašćeno.
“Ne samo nadoknadu i plate koje mi je dugovao…”
“To ćemo utvrditi, tek kad uradimo popis nestale robe”, inspektor zaključi s nevericom.
Nekoliko kratkih nestrpljivih trenutaka nateralo je Katarinu da opet progovori.
“A zašto ne mislite da ga je jednostavno ubio lopov? Lopov može biti svako, možda čak običan prolaznik, neznanac”, bila je prilično drska u svom izlaganju. Ognjen se blago nasmeši i ustade sa stolice. Nagnuo se napred i obema rukama se naslonio na površinu stola, dok joj je odgovorio.
“Zato što najbliži naši obično na kraju ispadnu neznanci”, i uspravio se. Mahom ruke, pozvao je kolegu.
“Molim te, odvedi dame natrag u prostoriju”.
Morao da bude sam. Ove dve žene su ga dovoljno isfrustrirale da je izgubio koncentraciju za ceo dan. Možda su ga žene nervirale i više od toga. Nije ih razumeo na pravi način i uživao je u statusu šarmantnog neženje.
*
Prvi januarski dan se već završio kad je Petar stigao u grad. Sada kome je mogao da se obrati? Da ode u policiju? Dvoumio se. Ali ako bi otišao onda bi ga zadržali, ispitivali, a to mu nije išlo u prilog. Ipak, na kraju je odlučio da malo posmatra iz prikrajka. Imao je gde da odsedne. Mnogobrojne lepotice su jedva čekale njegov poziv.
*
Ko je ubio vlasnika galerije?
Gde je nož, kojim je ubijen vlasnik galerije?
Zašto su ga mrzeli?
Zar je taj čovek to zaslužio?
Ko ga je oplačkao? I šta je odneto iz sefa?
Preteška razmišljanja morila inspektora Ognjena i terala ga da gužva postelju po krevetu. Za sada je morao da čeka u meškoljenju.
*
Ni dva dana intenzivne istrage nije donelo nikakvih velikih pomaka. Petar je jedino uspeo iz novina da sazna da istragu vodi inspektor Ognjen Dosković i da je u njegovom iskazu rečeno da je Boris ubijen nožem tokom pljačke i da su iz galerije odneta umetnička dela. I dok su mediji bacali akcenat na pljačku, on je gotovo bio siguran da se ovde radilo o čistom ubistvu.
Za to vreme inspektor Ognjen je pritvorene morao da pusti nakon 48 sati zadržavanja u pritvoru. A ono što je Ognjenu bilo najbezazlenije je da su se osumnjičeni ponašali kao da se ništa nije desilo. Baš su ga mrzeli istom merom, u stvari bili su osenčeni istom nijansom mržnje.
*
Nakon dužeg premišljanja, Petar je ipak odlučio da ode u policijsku stanicu. Provući će priču da je radio u kao čuvar u Svetom Grguru i probaće da ih ubedi da je good boy. Ta činjenica da je nekada bio na strain policije je bila veoma korisna.
Sledećim potezom diskretno je ušao u policijsku stanicu. Osvrnuo se par puta dok nije utvrdio gde stoji oglasna tabla. A onda joj je prišao i pročitao raspored kancelarija. Ispalo je baš kako se i nadao. Koliko je shvatio kancelarija inspektora Ognjena Doskovića bila je tačno iznad mesta na kome je on trenutno stajao. I dalje, diskretnim korakom pošao je stepenicama. Imao je sreću da ga niko od dežurnih milicajaca nije zaustavio – previše su bili zauzeti preuređivanjem kancelarija u prizemlju, tako da je predvorje policijske stanice, blago rečeno, ličilo na autobusku stanicu. Bilo je puno ljudi i niko ni na koga nije obraćao pažnju. Petru je to godilo.
Napokon što se popeo na sprat udahnuo je duboko. Išao je od vrata do vrata poput leptira, a kada je naišao na ona koja su mu bila potrebna pokucao je.
I dalje je imao sreću, inspektor je bio sam u kancelariji.
*
“Izvolite”, zbunjeno reče inspektor podižući glavu sa stola na kojem je stajalo brdo papira.
„Inspektor Ognjen Dosković“, upitao je Petar.
„Da, izvolite“, inspektor je i dalje bio zbunjen.
„Dolazim povodom ubistva čiju istragu trenutno vodite“.
Ognjen je pokrio usta rukom da sakrije uzbuđenje i diskretno se nakašljao.
„Oprostite, ja sam Petar, Borisov prijatelj i bio sam u njegovoj galeriji sa njim pre neki dan. Mislim da Vam mogu pomoći…“
„Dopustite, gospodine Petre“, inspektor mu dade znak da sedne, a zatim nazva kolegu.
*
Skoro tri sata kasnije Petar je izašao iz Ognjenove kancelarije. Rukovali su se prijateljski obećavši da će jedan drugome dojaviti sve što se bude bilo potrebno u vezi sa slučajem. Ipak, za svaki slučaj, Ognjen je Petru dodelio jednog policajca u civilu da bi sve bilo po protokolu. Ono o čemu su razgovarali su bili događaji koji su obeležili prethodne dane u galeriji – od licitacije do poslednjeg susreta sa pokojnim prijateljem. Ispričao mu je takođe za nemile događaje koji su se desili u galeriji – sukob Borisa i Martina, Borisa i Ljubice. Ispričao je skoro sve, sem plana koji je hteo da sprovede sa Borisom – da iznude lovu – a zbog koga je možda njegov drug i ubijen. Petar se toga pribojavao, tako da je morao da uđe u galeriju i da utvrdi koje je to delo falilo. Jedino je tako mogao da potvrdi sopstvene sumnje, a jedino je mogao neopaženo da prođe pod prismotrom policije…
…ne zadugo, potvrdio ih je iz prve a to je značilo da je trebalo brže raditi.
Iste noći uputio se ka domu Merdžanović – razume se sa sporedne strane. I sam.
*
Smrt njegovog prijatelja Borisa navela ga je na nekoliko indicija koje nisu mogle biti daleko od stvarnih činjenica. U međuvremenu, zamolio je inspektora Ognjena da pozove g-đu Katarinu Merdžanović, njenog muža i njenu kućnu pomoćnicu, kao i Ljubicu i njenog maloletnog sina, na ponovno ispitivanje. To mu je bilo preko potrebno za sakupljanje informacija…
*
Ono što se dalje dešavalo ličilo je na pravi krimi film iz 50-tih. Pravi black noir zbivao se u domu Merdžanović, a Petar je bio glavni detektiv u ovom filmu. Na neki način on je nabio rogove inspektoru Ognjenu, jer dok je ovaj sedeo u kancelariji sa osumnjičenima, Petar je delao kao pravi detektiv. Uspeo je čak da prevesla i policajca koji mu je bio dodeljen kao pratnja. Jednostavno imao je sreću.
I dok je istraživao imao je sreću i nije mogao da veruje da ga je baš taj faktor pratio onog trenutka kada je otkrio ključ zločina. U stvari, samo jedna greška je otkrila gnezdo dokaza. I potencijalnog ubicu.
Petar je iste noći napisao pismo inspektoru Ognjenu i odlučio da nestane. Tako je bilo najbolje za sve, a ponajviše za njega koji je takođe bio osenčen na svoj način.
*
PISMO INSPEKTORU OGNJENU DOSKOVIĆU – dva dana kasnije

„Uvaženi inspektore Doskoviću, ne zamerite što se nisam pojavio a pritom sam Vas zamolio da mi ukažete poverenje. Nakon ovog pisma možete raspisati poternicu za mnom, ali na žalost Vašu, a sreću moju, ja ću biti već van zemlje. Što se tiče ubistva mog prijatelja Borisa žaliću ga celog života, kao prijatelja, i kao što Vam rekoh pri jedinom susretu pomoći ću Vam u iskazu koliko budem mogao. Elem, na adresi Belvil 56A naći ćete sve dokaze o počinjenom zločinu. Slika koja je nestala iz galerije zove se Uspavana lepotica i nalazi se na toj adresi. Naslikana je 90-te godine u zatvoru „Sveti Grgur“. To tvrdim, jer kao što znate, radio sam kao zatvorski čuvar na tom otoku. Dotična dama sa slike je Rebeka Kričak. Ona je bila osuđena za proneveru novca i ubistvo. Bila je osuđena na 14 godina, i bila bi u zatvoru do sredine 2014. da rat nije počeo. Već iskusna u kriminalu, vrlo lako je pobegla iz zatvora kada je rat bio pred pragom Jugoslavije. Plan joj je bio da pobegne iz zemlje – što se kasnije i ispostavilo – ali pre toga morala je da nađe slikara koji ju je oslikao. To je bilo lako, s obzirom da je znala njegovo puno ime i prezime i prebivalište. Od slikareve žene je lako saznala da joj je muž u Dubrovniku u vojnoj uniformi. U dva koraka – otići u Dubrovnik i počistiti ga – ubila je slikara. Nožem. Meni je malo bilo čudno kada sam istraživao na internetu da je nesrećni slikar poginuo od gelera usred prvog bombardovanja. Datum njegove smrti i datum prvog vojnog napada na grad se nisu poklapali. Naime, slikar je bio već mrtav kada je zvanično otpočeo rat. Zbog toga sam se dao na još jedno ispitivanje, pa sam zamolio prijatelja iz Dubrovnika da to prodobnije ispita. I kao što rekoh, tako je i ispalo, a u prilogu dostavljam i dokumente koje mi prijatelj poslao faksom. Tokom 90-tih slučaj je zataškan tako što je slikar upisan u knjigu žrtava domovinskog rata… Ne bih ja sve ovo znao da dotičnu Rebeku nisam video pre neki dan. Doduše, više nije bila tako mlada kao što je bila na slici, i bila nije brineta, ali su joj usta, kapci i obrazi ostali isti. Pa i to, nisam odmah ukapirao, jer senke na slici prekrivaju blago lice lepotice – tada sam se setio da je to senka od sunca, čija se svetlost probijala kroz zatvorske rešetke. Ona mene nije prepoznala, bar se tako nadam, jer sam pre dvadeset godina ličio na pravog mršavog guštera kome su brci tek počeli da niču – hoću da kažem da sam se od tada mnogo promenio, ugojio, raširio, da me ne bi ni rođena majka prepoznala. Da nije žalosno bilo bi smešno… Elem, da se vratim na slučaj.
U mom jučerašnjem obilasku doma Merdžanović našao sam blokče za zapisanom adresom Belvil 56A. Odmah sam otišao u taj stan. Kada sam zamolio domara zgrade da mi otvori vrata misterioznog gnezda bio sam zaprepašćen. Pred očima mi se ukazao prizor male kućne biblioteke među kojom se nalazila i kolekcija dokaza i Uspavana lepotica i sadržaj iz Borisovog sefa – koji sam odmah poneo sa sobom.“

Inspektor Ognjen je čitao bez daha, a njegova kancelarija je postala još tesnija od zagušljivosti, ubrzanog disanja, uzbuđenja, neizvesnosti. Ognjen je bio gotovo mokar pod pazuhom.

„A sada se verovatno pitate gde je nož? Nož se nalazio i nalazi se još uvek u knjizi „Zločin i kazna“, odnosno među njenim koricama. To sam otkrio jer na oslikanom delu je već sve pisalo, ali i ona voli da koristi citat: gospodar svog vremena, gopodar budućnosti. Odmah mi je bilo jasno da se radi o Dostojevskom. Na dršci noža još uvek je stajala velika količina energije. Uostalom, ubistvo je počinjeno pre nekoliko dana. Takođe, snažni osećaji su se još uvek uvek razlivali po oštrici, a to je bilo sasvim dovoljno da pokrene niz uzbuđenja duboko u meni da Vam napiešm pismo. Siguran sam da ćete na nožu naći ostatke i krvi i Borisa i slikara i otiske ubice.
A sada se pitate kako sam otkrio putokaz u domu Merdžanović i zbog čega su ove dve nepojmljive stvari povezane? I zapravo sa kim su povezane?
Sve odgovore ćete dobiti u jednoj osobi plave kose i suznog imena… i zgodnih nogu…“

Ognjen je gutao svaku reč. Pokušavao je da izoštri čula, pokušavao je i zvnojio se pod pazuhom. Odmah je naredio da dvojica milicajaca odu na aerodrom i zaustave Petra – pod pretpostavkom da je krenuo tamo.
Pod pretpostavkom da je inspektor Ognjen zaista bio u stanju pravilnog rasuđivanja koje se prilično neslagalo sa ovolikom količinom informacija i nejasno vrtela u njegovoj glavi.
*
Ni pet dana kasnije javnost se nije smirila. Telefon Ognjena Doskovića zvečao je kao na autobuskoj stanici. Novinari su bili poput lešinara. Grabili su svaki njegov korak. O uspešnom poduhvatu šarmantnog inspektora pisao je i engleski BBC news. Uglavnom, upoređivali su ga sa Poaroom. Njemu je imponovalo da priča kako je raskrinkao ubicu ispod maske nevine kućne pomoćnice, Rebeke Kričak alias Suzane, ali samo jedno nije znao – gde se nalazio Petar? Ceo grad je pretresao a od njega nije bilo ni traga ni glasa ni senke…
… možda negde u Alžiru.
*
Osenčenima je uvek mesto
ispod ledenog sunca,
ispod gole grane,
u dubini stare rane.
I krov od pepela
sagorelog
od senke ledenog sunca
uvek na istom viru prašine,
što se nahvata od čekanja
na tom mestu,
ispod gole grane,
u kamenoj tišini,
u kamenoj prašini,
u kamenom strahu da senke nestane,
kad sunca prestane
i kada se ledeni zraci otope
u prašini,
u tišini,
u kamenu,
u dubini stare rane.

Ispod gole grane.

Preuzeto sa sajta:

Ana Berbakov Anee: Osenčeni

„Ana Berbakov Anee napisala je veoma kompleksnu krimi-priču za čije rješavanje je neophodan multidisciplinarni pristup. Sama storija odiše bogatstvom, ukusom,luksuzom, lijepim ženama, ucjenom, falsifikatima, krađom, pohlepom, međunarodnom krimi mrežom, preljubom, ratom… Pa je treba čitati veoma pažljivo zbog dobrog razmijevanja materije i miljea koji dovode do ubistva uz moto koji prati uzroke i posljedice kaznenog djela: „gospodar svog vremena, gospodar budućnosti.“
Ton licemjernosti i nepoštenja, koji se cijelo vrijeme provlači kroz tekst, ne poništava se na kraju pravdom i pravičnošću, već okrutnošću i prijevarom.“